AMERIČKI SAN

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: NINO RAKICHEVICH
FOTOGRAFIJE: NINO RAKICHEVICH

NINO RAKICHEVICH, ROĐEN U JUGOSLAVIJI, U BEOGRADU. POHAĐAO JE IV BEOGRADSKU GIMNAZIJU NA DEDINJU. ZAVRŠIO JE ŠKOLU ZA FOTO-REPORTERE TOMISLAVA PETERNEKA, RADIO JE U FOTO-SLUŽBI POLITIKE, DOK 1988. GODINE NIJE OTIŠAO NA BRUKS INSTITUT ZA FOTOGRAFIJU U AMERICI. BIO JE PRVI STUDENT, KAKO SU GA ONI NAZVALI IZ „ISTOČNOG BLOKA“, KOJI JE STUDIRAO FOTOGRAFIJU U SANTA BARBARI. JEDNOGODIŠNE ŠKOLOVANJE KOŠTALO JE 40.000 DOLARA, A TREBALO JE ZAVRŠITI TRI GODINE STUDIJA. PRVE GODINE SU MU RODITELJI PLATILI ŠKOLOVANJE JER SU PRODALI KUĆU, A ZATIM JE DOBIO JE STIPENDIJU OD GOSPODINA BRUKSA.

OD STUDENTA, PREKO ASISTENTA, STIGAO JE I DO POZICIJE PROFESORA NA INSTITUTU. PREDAVAO JE FASHION I STREET FOTOGRAFIJU I SVETLO.

DOBITNIK JE PREKO 40 NAGRADA U OBLASTI FOTOGRAFIJE. AMBASADOR JE ZA SONY FO­TO-OPREMU U SVETU. ŽIVI I RADI U MALIBUU U AMERICI. OSTVARIO JE AMERIČKI SAN. NJE­GOVE FOTOGRAFIJE SE NALAZE U KOLEKCIJIMA MNOGIH SVETSKIH KOLECIONARA.

KAKO SE OSEĆA ČOVEK KOJI JE ZAVRŠIO NAJ­PRESTIŽNIJI INSTITUT ZA FOTOGRAFIJU U AMERICI I ŠTA TI JE SVE PRUŽILA AMERIKA? DA LI ŽIVIŠ AMERIČKI SAN?

Ja sam uspeo da ostvarim i živim američki san. Sve što sam zamislio i sanjao, ostvario sam. Umetnička sam duša koja i dan-danas mašta i sanja.

TVOJ MENTOR U BEOGRADU JE BIO TOMISLAV PETERNEK. KOJI JE NAJVAŽNIJI PRINCIP ILI SAVET KOJI TI JE DAO I KOJI TI SLEDIŠ U SVOJOJ KARIJERI?

Tomislav Peternek jeste moj mentor i veliki pri­jatelj. On me je zaista uspeo postaviti na pravi kolosek. Bio mi je inspiracija. Moji počeci su bili sa njim. Najznačajniji savet koji mi je dao je: “Kada vidiš grupu fotografa, moraš da iza­đeš iz grupe jer tu nema slike. Možda svi imaju dobru sliku i svi imaju istu fotografiju, ali ona nema vrednost.”

Kada sam na Fashion weeku u Parizu, čim ugle­dam grupu, izlazim iz nje. Sve moje fotografije su fotografije koje niko nema ili mali broj foto­grafa ima nešto slično.

ŠTA SI UČIO TVOJE STUDENTE FOTOGRAFIJE?

Predavao sam modnu i street fotografiju (life photography) i svetlo za portretnu fotografiju. Zadnjih pet godina sam organizovao semestar u Parizu sa mojim studentima modne fotogra­fije iz Santa Barbare. Oni su imali svoj portfolio u oblasti modne fotografije. Da bi neko ušao na Fashion week u Parizu, mora da radi za neki magazin, da ima akreditaciju ili pozivnicu. Ne može bilo ko da uđe na fashion week. Mi smo imali backstage pass. Učio sam ih da budu „street smart“. Dve nedelje u Parizu, svaki dan je bilo po 10 revija i mi smo išli na skoro sve. Studenti su snimali editorijale za magazine, išli smo po galerijama i muzejima. Ali su morali da fotografišu svaki dan. I da svaki dan nose foto-aparat. Morali su da rade i street photo­graphy.

U FOTOGRAFIJI KORISTIŠ SAMO PRIRODNO I DO­STUPNO SVETLO KOJE IMAŠ (NEMA DODATNIH BLICEVA I REFLEKTORA). ŠTA TIME DOBIJAŠ I IZ­VLAČIŠ U PRVI PLAN?

Vrlo često koristim prirodno svetlo. Ono što ra­dim kao svoj projekat i za editorijale koristim prirodno svetlo, ali ga modifikujem. Fotograf mora da zna da vidi to svetlo. Veštačko svetlo je vrlo lako kontrolisati, čak je lakše nego do­stupno svetlo, mada pravi majstori moraju da znaju i jedno i drugo. Vrlo često u džepu imam neku kocku koja radi na baterije i kada mi tre­ba, ja je koristim. Ona je tri sa tri centimetra i vrlo mi je važan alat. Na našem fakultetu smo koristili najskuplju moguću rasvetu koja je po­stojala, ali i sa baterijskom lampom možete dobiti isto.

PRATIŠ REDOVNO FASHION WEEK U PARIZU. MODNA FOTOGRAFIJA JE U CENTRU TVOG INTERE­SOVANJA. KAKO VIDIŠ ONO ŠTO DRUGI FOTOGRAFI NE VIDE? DA LI SE TAJ DRUGI POGLED UČI ILI JE TO TALENAT?

Ima talenta, ali i naučenog. Svoje studente naučio sam da budu streets smart, ne samo books smart, jer čovek može da bude najbo­lji fotograf, tehnički da zna sve, ali ako ne zna biznis u fotografiji, ništa mu ne vredi, tu neće biti uspeha, pogotovo u Parizu. Neki od mojih studenata nikada nisu bili u Evropi i postoji kul­turološki šok – ne govore francuski jezik, neki su stidljivi, ali ja njima dam instrukcije i kažem im da se upoznaju sa što više ljudi, jer nema uspeha bez poznanstava.

Prvo, trudim se da ne budem na istom mestu gde su ostali fotografi. Drugo, posle toliko go­dina, meni to postaje već automatski. To mi je urođeno. Ja jednostavno vidim nešto što drugi ne vide. Trudim se da ne radim fotografije koje su već urađene i viđene.

Pravi i čuveni fotografi vide sliku nekoliko se­kundi pre nego što će se desiti. To mora da se predvidi. To je meni urođeno, imam taj talenat. Ja vidim unapred.

ŠTA TI JE NAJVAŽNIJE U STREET FOTOGRAFIJI? U NY SE NON-STOP NEŠTO DEŠAVA I SAMO TREBA BITI TAMO I IMATI KAMERU SA SOBOM. ULIČNA ILI ŽIVOTNA FOTOGRAFIJA KAO DEO TVOGA ŽIVOTA.

Najvažnije je da čovek puno šeta i da ima ka­meru sa sobom. New York je lud grad i oboža­vam ga. Kad god imam priliku da odem tamo, odem. Moja supruga je rođena u New Yorku, mada više voli Kaliforniju zbog klime. Jedva čekam da dođem na njujorške ulice. On je meni san snova. U NY jedino ako je čovek slep ne može da napravi dobru sliku, jer toliko se toga dešava. Ako si na Tajms Skveru, uvek se nešto dešava i uvek ima dobrih slika. Imamo zanimljive kvartove – jevrejski, italijanski, Wall street, čovek bilo gde može da napravi dobru fotografiju.

Ja šetam dnevno 10 milja, oko 15-16 km, u Parizu ili NY-u. Jedan dan šetam Parizom i fotkam, fotkam, ali nemam sliku koja je ona prava. Deprimirao sam se i pitao da li gubim moć uviđanja, u tom momentu se okrenem i u dve sekunde vidim sliku. I slika je ispala feno­menalna. Slika uvek postoji, samo čovek mora da ima vere u sebe. Kolekcionarka koja je od mene kupila 19 fotografija ove godine je kupila baš tu fotografiju iz Pariza.

KADA SI U SRBIJI FOTOGRAFIŠEŠ ROME I NJIHOV ŽIVOT.

Kad god dođem u Srbiju, volim da fotogra­fišem Rome. Ja sam to voleo i pre nego što sam došao u Ameriku. Jedan od mojih radova za školu Tomislava Peterneka bilo je fotogra­fisanje eseja o Romima u naselju Medaković. Sećam se toga kako si oni bili fini i uljudni pre­ma meni. Studirao sam etnologiju, bio sam na trećoj godini kada sam je napustio i uputio se u Ameriku na fotografiju. Mene su uvek intrigi­rale druge kulture. I jedan od mojih projekata koji nikada neću završiti su Romi. Imam jako puno fotografija o njima i jednog dana to će se pretvoriti u knjigu.

OSVOJIO SI PREKO 40 SVETSKIH NAGRADA U FOTOGRAFIJI. FOTOGRAFIJA PRIČA UNIVERZALNIM JEZIKOM. ŠTA ŽELIŠ DA NAM KROZ NJU KAŽEŠ?

Ja sam fotograf, ali ne samo umetnički, i ni­ sam samo foto-reporter, i nisam samo mod­ni fotograf – meni nekada daju te etikete.

Devedesetih godina sam radio puno rekla­ma, modnih kataloga, ali ja sam raznovrstan fotograf. Što se moje umetničke fotografije tiče, hoću da pokažem svoju viziju NY, Pariza, Beograda, Los Anđelesa. Volim sve te grado­ve i želim da pokažem samo lepe i pozitivne stvari. Kada snimam Rome, hoću da imaju pozitivnu žicu kroz fotografiju i da pokažem lepotu običnog života ljudi oko mene.

ŠTA KORISTIŠ OD OPREME KOJOM PRAVIŠ MA­GIJU? OD 2014. GODINE, SONY TE JE IZABRAO ZA ČLANA „SONY ARTISANS OF IMAGERY“.

Današnji fotografi koji počinju gledaju koliko foto-aparat ima megapiksela. Treba da gle­daju dijapazon aparata. Sony aparati imaju najbolji dynamic range i koristim ga već de­vet godina. Sony pravi senzore za najbolje Ni­kone, ima monopol u industiji senzora. Imam oko 11 foto-aparata, preko 20 objektiva, sve Sony, ali zato što snimam puno različitih stvari. Magija je u oku i načinu na koji vidim stvari oko sebe i kako postavim svetlo.

TEMA FEBRUARSKOG IZDANJA RYL MAGA­ZINA NOSI NAZIV „BUDI SVET(LOST)“. KOLIKO DALEKO DOPIRE TVOJA SVETLOST, SVETLOST TVOGA BIĆA, UMETNIČKA, KOSMOPOLITSKA? PIŠEŠ SVETLOŠĆU I SVE SE VRTI OKO PRIROD­NOG I DOSTUPNOG SVETLA.

Fotografija ne bi postojala bez svetla i ja to kažem studentima. Bez sunca ne bismo imali fotografiju. Sunce je najjeftinije svetlo i uvek je tu. To mi u fotografiji moramo da iskoristimo.

Svi fotografi neka krenu sa dostupnim sve­tlom, a potom neka ulažu u veštačka. Mi smo svi obdareni da vidimo i zabeležimo svet u kojem živimo Ja volim da putujem, jer se vi­dici proširuju. Sunce je svuda tamo gde mi odemo, sunce nas prati, ta fenomenalna sve­tlost, i to moramo da koristimo na najbolji mogući način i da budemo srećni što smo fotografi.