AKO SI USAMLJEN KAD SI SAM: U LOŠEM SI DRUŠTVU – RADI NA SEBI – NAĐI INSPIRACIJU ZA NOVU VIBRACIJU!

PIŠE: PROF. DR. MIRJANA ARANĐELOVIĆ, PREDAVAČ I ČLAN  MEĐUNARODNOG UDRUŽENJA ZA PROMOCIJU I RAZVOJ KVANTNE MEDICINE  – OUANTTES
FOTOGRAFIJE: UNSPLASH.COM

Sve, uključujući i nas, živi u moru energije. Zbir svih energija u univerzumu je konstantna vrednost, energija ne može biti stvorena ni iz čega, niti uništena; već može samo prelaziti iz jednog oblika svog manifestovanja u drugi. Ono što mi nazivamo stvarnošću sazdano je od materija koje ne možemo smatrati stvarnima. Ako bismo jednostavno govorili o činu posmatranja, tada je čin posmatranja – čin stvaranja. Posmatranje – nije gledanje u nešto nepoznato, mi jednostavno projektujemo misli o tome što gledamo. Sam čovek u vrlo specifičnom i najneposrednijem mogućem smislu je tvorac svog sopstvenog sveta i svoje sopstvene realnosti. U suštini svega (univerzuma, pojavnog sveta uopšte) jeste najsuptilniji vid manifestovane energije – m i s a o! Svaka misao koju iznedrimo jeste specifičan “kvant” vibrirajuće energije, odnosno “energetski paket” u stanju određene frekvencije! Svaka naša misao, kao specifičan “paket vibrirajuće energije”, pokreće odgovarajuće procese na nivou tih, izuzetno suptilnih, sveuzročnih stanja (energija), formirajući “semene zametke” naše celokupne EGO kreirane stvarnosti. Eto kako i eto zašto je, svako od nas, u apsolutnom smislu isključiv kreator (svoje) stvarnosti. Misao je najmoćnija sila u čitavom univerzumu. Razumevanje je najjača sila koju u sebi možemo stvoriti. Ne postoji ništa bolje, u dugoročnom smislu, čemu treba težiti. Temelj svesti je dualnost koja omogućava odnos, odnos omogućava iskustvo – iskustvo omogućava razumevanje. Kakva veza postoji između znanja i razumevanja? Iz znanja prelazimo u razumevanje u onoj meri u kojoj smo u stanju da asimiliramo to znanje. ČOVEK JE NJEGOVO RAZUMEVANJE!

Znanje je naširoko rasprostranjeno i ono je za nas – spolja, dok se razumevanje nalazi – unutar nas. Sposobnost razumevanja razlikuje se od čoveka do čoveka. Samoposmatranje će mu pokazati da on praktično nema kontrolu nad svojim mislima i da ne može čak ni da zaustavi misli ako pokuša da to učini, da svakakve misli dolaze i odlaze u njegovoj glavi bez obzira da li ih je on želeo ili ne. Sve je na nama i u nama sadržano, svako može koristiti ovo znanje. Može se – i mora – samo stvaralački koristiti, u smislu harmoničnog razvoja.

Patnja je prvi simptom bolesti koja se zove sebičnost i nepoznavanje sebe, koji nam jasno ukazuje na potrebu korenitog preispitivanja našeg identiteta. Do određenog stepena patnja je vanredno korisno i nužno stanje koje nam služi samo da bi nas dovelo do dubljeg razumijevanja – da je ona sama po sebi u suštini nepotrebna! Patnja je tek katalizator za sazrevanje i rađanje saosećanja u svakome od nas, ali patnja kao celoživotno stanje je bolest i pokazatelj da nismo shvatili ko smo uistinu.

Glavna svrha čovekovog života je stvaranje, učenje i samorazvoj za dobrobit svih ljudi. Svi problemi sa zdravljem i u privatnom životu se javljaju kad se čovek zaustavi u svom razvoju. Svaki problem, zapravo, predstavlja znak da se čovek „zaglavio„ i da bi trebalo da se razvija još i dalje.

Bez obzira ko smo i gde živimo, svi se mi osećamo necelovitim, kao da smo nešto izgubili i moramo to da vratimo. Po običaju uglavnom mislimo da čovek može da raste i razvija se na normalan — prirodan način: jednostavno — obrazovanjem, iskustvom… Ipak, ako pogledamo unazad, videćemo da se čovek u stvari nije razvijao kako pretpostavljamo. Svako može kako hoće, ali neće moći dokle hoće. Iskustvo je dobro polazište za razvoj svesnosti; sve što nam se dešava u životu može da postane naš učitelj, kada smo u tome prisutni sa dovoljno pažnje, otvorenosti i prihvatanja. Naša ograničenja potiču od pohlepe za “lepim“ iskustvima i odbojnosti prema “ružnim iskustvima“; iz identifikacije sa slikom koju smo izgradili o sebi čija automatičnost i kompulsivnost skriva od našeg pogleda otvoreni prostor uma, koji je izvor slobode i fleksibilnosti. Ako naučimo da se distanciramo od unutrašnjih objekata svesti (misli i emocija), shvatićemo kako da upravljamo svojom pažnjom u svakom momentu, naročito u momentu kada doživljavamo neko emocionalno iskustvo. U otvorenom prostoru uma nalazimo gotovo zaboravljene kvalitete uravnoteženosti, smirenosti, spontanosti, samilosti i mudrosti.

Kod RADA NA SEBI naš najveći kapital predstavlja neizmerno važna, potcenjena, nipodaštavana, retko primećena umna veština mentalnih operacija: P A Ž NJ A. Način na koji se fokusiramo ključan je za snagu volje. “Strateška raspodela pažnje” najvažnija je čovekova sposobnost. Ništa samo po sebi nije ni dobro ni loše, ni pozitivno ni negativno, nego ga ovakvim ili onakvim čini samo naša – ocena. Zato su ljudi sami odgovorni za sva svoja zadovoljstva i nezadovoljstva, sreću i patnju, užitke i boli. Sva ona predstavljaju ništa drugo do nužne posledice odgovarajućih uzroka.

Ljubav ima najveću vibraciju. To je razlog zašto se ona koristi za isceljivanje. A do ljubavi ne možemo nikad doći dok smo gordi, moćni, vlastoljubivi i slavoljubivi, sebični i dovoljni sami sebi. Ako ne postanemo bolji, postaćemo gori. Ljubav je priroda Apsoluta i ne može ostati zatvorena, ona uvek ide u susret drugome. Radosna je to spoznaja o jednom večnom biću –svesti koja oduvek jeste uvek u svemu i koja je razlog zbog kojeg sve ostalo jeste i iz koje proizlaze radost i mir. Veličanstveni je to alat uma koji služi za razumijevanje naše istinske prirode u retrospektivi kako bismo crpeći iz njega mogli prepoznati ono što je uistinu bilo važno i što uvek jeste jedino važno u životu — Ljubav kao suštinu onoga što jesmo! Vesna Parun je to savršeno sažela u jednoj rečenici: „Bez Ljubavi, telo je tamnica u kojoj duša ispašta svoje prisustvo!“

Mi ne verujemo u to što vidimo. Mi vidimo to u šta verujemo. Šta je to što uzrokuje buđenje svesti i života? To je Pokret volje! Reč volja dolazi od glagola voleti što nas opet vraća na njen koren –– LJUBAV. Jedino srce ima neposredni uvid u prirodu stvarnosti i istinu. Taj uvid ne može biti prenesen. Ego tada ostaje tek sredstvo koje omogućava da se zabavljaš u životu, ali te više ne određuje i nema nikakvog stvarnog uticaja na tebe i na kvalitet tvog života. Unutrašnja transformacija nije izolacija, nije povlačenje od spoljašnjeg delovanja. Naprotiv, pravilno delovanje može postojati samo uz pravilno mišljenje, a nema pravilnog mišljenja bez poznavanja sebe. Ono što će doneti mir je unutrašnja transformacija, koja vodi do spoljašnje akcije. Odustanimo od potrebe da uvek budemo u pravu. Čuvena je Aštajnova izreka: Nijedan problem se ne može rešiti na nivou svesti na kojem je začet. Ovoga se treba setiti kad god padnemo u iskušenje da racionalno objasnimo svoj bes kao potpuno pravičan. Svako iskustvo je dobro polazište za razvoj svesnosti; sve što nam se dešava u životu može da postane naš učitelj, kada smo u tome prisutni sa dovoljno pažnje, otvorenosti i prihvatanja. Ljudi stalno pričaju — plaše se da budu tihi, da vide istinu, svoju unutrašnju prazninu. Neprestana priča drži ih na površini — zaokupljene, angažovane. Spoznati istinu je prirodno dostupno. Osećaj za to se stvara odbacivanjem uma. Fiksna metoda ne postoji, jer to nije nauka — to je osećaj koji morate da steknete sa samim sobom. RAD NA SEBI je za one ljude koji žele da usvoje i promovišu čovečnije vrednosti u životu i da provere težinu svojih etičkih izbora.