PIŠE: SVETLANA MARJANOVIĆ, PROFESIONALNI ČITAČ VREMENSKIH LINIJA
Kada pogledam svoj život danas, shvatim da je u njemu bilo mnogo više početaka nego što sam nekada mislila. Nisam imala neku veliku životnu strategiju. Nisam znala unapred gde ću biti danas. Živela sam, radila, stvarala porodicu, rešavala ono što je tog dana bilo ispred mene i išla dalje. Kao i većina žena. Bilo je lepih perioda, bilo je teških. Bilo je trenutaka kada sam bila sigurna u sebe, ali i onih kada sam se pitala šta dalje i da li mogu. I svaki put sam nekako našla način da nastavim.
Više od dvadeset godina radim kao nastavnik istorije. To je veliki deo mog života. Toliko godina u školi nauči čoveka mnogo toga, ne samo o deci i obrazovanju, nego i o ljudima.
A onda se, negde usput, pojavio jedan potpuno drugačiji deo mene.
Nešto što sam dugo nosila u sebi i što nisam odmah umela da objasnim.
Vremenom sam počela da pričam o tome, da istražujem, da radim sa ljudima i da ono što sam godinama nosila kao svoj dar pretočim u nešto što danas ima svoje ime, svoj oblik i svoj brend – Vremenske linije.
A onda su kroz Vremenske linije počeli da dolaze ljudi i sa svakim od njih jedna nova priča.
Kroz čitanje njihovih vremenskih linija videla sam delove njihovih života koje možda ni sami nisu umeli da povežu. Videla sam njihove ljubavi, odluke, gubitke, porodične priče, ono što ih je zaustavljalo, ali i ono što ih je iznutra stalno vuklo napred. Svaka vremenska linija bila je drugačija, kao što je drugačiji i svaki čovek. I što sam više čitala, sve sam više shvatala koliko toga nosimo sa sobom kroz život. Neke priče počinju mnogo pre nas, neke se ponavljaju, neke nas vraćaju na ista mesta i iste ljude, sve dok nešto u nama ne odluči da je vreme za drugačiji izbor. Kroz sve te priče upoznavala sam ljude, ali sam na neki način upoznavala i sebe. Svako čitanje me je nečemu naučilo. O ljudima, o životu, o tome koliko ono što spolja vidimo često nije ni približno cela priča. I valjda je baš zato ovo što radim toliko lično za mene. Jer iza svake vremenske linije koju čitam stoji jedan čovek. Njegov život. Njegovi izbori. Njegova pitanja. I priča koju mi je dozvolio da vidim. I tu sam ponovo bila početnik. Morala sam da naučim kako da predstavim ono što radim, kako da ljudima objasnim ono što vidim, kako da snimam, pišem i objavljujem, i kako da pokažem drugima ono što je godinama bilo samo deo mog života. Nije mi niko dao uputstvo. I iskreno, bilo je mnogo puta kada sam se pitala da li sve to uopšte ima smisla. Ali sam nastavila. Mislim da je to ono što sam kroz život najbolje naučila da ne moram uvek da budem sigurna da bih napravila sledeći korak. Dovoljno je da osećam da nešto želim.
A onda krenem. Nisam sve u životu uradila sama. To nikada ne bih rekla.
Imala sam ljude koji su mi pomogli, koji su verovali u mene, koji su mi otvorili neka vrata. Neko ti može pružiti ruku, dati savet ili otvoriti vrata, ali ti ipak moraš da odlučiš da kroz njih prođeš.
I da posle toga nastaviš sam.
Zato danas, kada pogledam sve što sam uradila, ne mislim da sam nešto posebno zato što sam sve mogla sama. Naprotiv. Mislim da sam naučila da prihvatim pomoć, ali i da preuzmem odgovornost za ono što biram. To nije uvek bilo lako.
Kao žena, često sam imala mnogo uloga istovremeno. Majka, supruga, nastavnik, neko ko brine o drugima, neko ko radi, planira, rešava. I negde između svega toga lako je zaboraviti sebe. Meni se to dešavalo.
A onda dođe trenutak kada shvatiš da ne možeš zauvek živeti samo kroz svoje obaveze i uloge. Moraš da se setiš ko si.
Šta voliš? Šta želiš? Šta te pokreće? Šta više nećeš?
Mislim da sam upravo tu napravila najveću promenu u sebi. Prestala sam toliko da razmišljam o tome šta bi neko drugi rekao. Ne zato što mi više nije važno mišljenje ljudi. Jeste.
Ali ne može tuđe mišljenje da živi moj život umesto mene. Ako pogrešim, pogrešila sam ja.
Ako uspem, uspela sam ja. I jedno i drugo je moje.
Danas imam 51 godinu i iskreno nikada nisam mislila da ću u ovim godinama ponovo toliko toga počinjati. A baš to mi je lepo. Shvatila sam da godine ne moraju da znače da se život smanjuje. Nekada se samo promeni ono što želiš od njega. Danas mi je važnije da radim ono u čemu vidim smisao nego da nekome dokazujem da sam uspešna. Važnije mi je da mogu da kažem ono što mislim. Da mogu da biram. Da mogu da kažem „ne“. Da mogu da krenem u nešto novo i ako ne znam tačno gde će me odvesti. I da mogu da promenim pravac ako shvatim da više nije moj. Kada pogledam unazad, vidim različite žene u sebi. Devojku koja je tek počinjala. Ženu koja je gradila porodicu. Nastavnicu koja je godinama ulazila u učionicu.
Ženu koja je prolazila kroz svoje probleme i nastavljala dalje. I ovu danas, koja je odlučila da ono što nosi u sebi više ne čuva samo za sebe. Sve su to one.
I sve sam to ja. Ne bih danas bila ova žena da nije bilo svega što mi se dogodilo.
Ni lepog, ni teškog. Ni ljudi koji su ostali, ni onih koji su otišli.
Ni mojih dobrih odluka, ni onih zbog kojih sam kasnije rekla: „Ovo više nikada.“
Sve je to deo mene. I zato danas ne želim da pričam o sebi kao o nekome ko je sve uradio savršeno. Nisam. Nekada sam pogrešila. Nekada sam previše verovala. Nekada sam ćutala kada je trebalo da govorim. Nekada sam govorila kada je trebalo da ćutim.
Nekada sam ostajala tamo gde više nije trebalo. Ali sam iz svega nešto naučila. I možda je to najvažnije. Ne moraš da imaš savršen život da bi bio ponosan na svoj put.
Dovoljno je da znaš koliko si puta ustao kada ti nije bilo do ustajanja. Koliko puta si počeo ponovo. Koliko puta si rekao: „Dobro, idemo dalje.“ Ja sam to mnogo puta rekla.
I verovatno ću još mnogo puta. Jer još nisam završila. Još imam stvari koje želim da uradim.
Još imam ideje. Još imam pitanja. Još imam želje. I još uvek učim. Zato, kada bih danas morala jednom rečenicom da kažem ko sam, ne bih znala. Ja sam žena koja je kroz godine postajala ono što danas jeste. I koja još uvek postaje.
Sve što jesam nastajalo je korak po korak. Iz svega što sam volela. Iz svega što sam izgubila. Iz svega što sam naučila. Iz svega što sam preživela. Iz svega što sam izabrala. I od svega što sam odlučila da više ne budem.
I možda je upravo to najlepši deo cele priče. Nisam završena. I ne želim da budem.
