PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: IVONA PLESKONJA
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE, GALERJA ŠTAB
Ivona Pleskonja (Beograd, 1974) akademska je slikarka i doktorka umetnosti čiji je opus obeležen traganjem za onim nevidljivim u čoveku — za svetlom, identitetom, nežnošću i unutrašnjom snagom. Diplomirala je i magistrirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a na istom fakultetu je 2017. godine doktorirala. Od 1998. članica je ULUS-a i deluje kao samostalna umetnica.
Iza nje je više od dvadeset samostalnih izložbi i brojna predstavljanja u zemlji i inostranstvu, dok se njena dela nalaze u javnim i privatnim kolekcijama, među njima i u Muzeju grada Beograda.
U njenom slikarstvu lice nikada nije samo lice, a figura nikada samo figura. Monumentalni portreti postaju ogledala unutrašnjih svetova, dok svetlost dobija gotovo metafizičku ulogu. Kroz cikluse „Poreklo“, „Heroji“, „Deca Sunca“ i „Stvaranje svetla – Nežni smo rođeni“, Pleskonja istražuje ono što nas, uprkos vremenu i različitostima, čini ljudima.
U njenom slikarstvu posebno mesto zauzimaju ljudsko lice i figura.
U septembru mesecu izlagala je u Galeriji Štab i predstavila se izložbom “Konj koji pleše”. Nova izložba donela je potpuno novi dijalog sa slikom i grafikom. Nadahnuta starom porodičnom fotografijom i uspomenom na oca, umetnica kroz slike, litografije i likovne varijacije stvara lični omaž čoveku i vremenu koje je oblikovalo njen umetnički svet.
Izložba “Konj koji pleše” sačinjena od 2 slike, 1 litografije i 7 varijacija na temu bila je postavljena u Galeriji Štab / Art Dragstor krajem septembra meseca. U njoj si istupila sa ličnom pričom male Ivone i njenog oca Ranka. Koliko je isceljujuće kroz umetnost izneti na svetlost ono što nosimo duboko u sebi i izraziti zahvalnost svojim precima?
Kroz svoj rad i život osećam da sve što je lično, u isto vreme je i kolektivno i obrnuto i samo po sebi, to osećanje je već isceljujuće. Kada stvaram slike…izložbe… polazim iz svog autentičnog iskustva, procesa i to delim sa publikom. Osećaj da nismo sami je osnažujuć! Podeliti svoje dubine i izraziti zahvalnost precima javno, je izuzetno važno i lekovito kako za mene, tako verujem da je lekovito i za svakoga ko stane ispred ovih slika. Zahvaljujući našim precima i pretkinjama, mi smo ovde danas. Oni su živeli za to da mi živimo danas ovako. Isto tako mi danas živimo za dobrobit budućih generacija. Ta besktajna linija u prošlost i budućnost je veličanstvena i za mene veoma inspirativna, kao i momenat sadašnjosti. Ako se svojom pažnjom zaustavimo na vremenskoj liniji ovde i sada, možemo spoznati značaj našeg delanja u svakom momentu.
Kako je izgledalo samo otvaranje izložbe? Kako je publika primila tvoju ličnu priču o ocu, precima i zemlji iz koje potičeš? Da li si u njihovim reakcijama prepoznala da su i oni, svako na svoj način, pronašli deo svoje priče?
Otvaranje se odigralo u novom delu galerije Štab, Art Dragstoru, koji ima kamerniju i topliju atmosferu od uobičajenog galerijskog prostora, što je upravo i doprinelo mojoj zamisli, da napravim otvaranje toplo i prisno. Susreti sa dragim ljudima, publikom, prijateljima su bili puni topline. Dočekivala sam svakog posetioca kao u svoj dom, što i jeste istina na neki način, a i ljudi su toplo prilazili. Puno ljudi mi je reklo da su zaplakali čitajući moj tekst o nastanku slika u kome se zahvaljujem mom tati i svojim precima. Puno ljudi se pronašlo u tome, u čemu mi i jesete smisao mog izlaganja generalno.
Ovi radovi su inspirisani starom porodičnom fotografijom, koja predstavlja tvog tatu i tebe na konju, 1980. godine, u zavičaju tvojih predaka, selu Hrta, u okolini Prijepolja. Na toj staroj fotografiji postoje dve Ivone — ona mala, koja još ništa ne zna o životu koji je čeka, i ova današnja, koja je prošla svoj put i sada kroz umetnost razgovara sa svojim precima i ocem. Kada bi danas mogla da sedneš pored te male Ivone na konja, zagrliš je i kažeš joj samo jednu rečenicu — šta bi joj rekla?
E sada sam se ja rasplakala na tvoje divno pitanje. Rekla bih joj: Udahni ovo sve najlepše što ti prirodno pripada!
Tvoje prezime Pleskonja nosi veoma snažnu simboliku. Priča o precima koji su „plesali sa konjima“, dok su njihovi konji plesali po livadama i pašnjacima, zvuči gotovo kao mit. Koliko je ta porodična legenda uticala na tvoj umetnički jezik?
Tu legendu i mit nekako, jednim delom, stvaram ja u svojoj mašti, igrajući se i tražeći simboliku i značenje svog prezimena, jer inače svemu pristupam kroz posmatranje simbolike, što je deo slikarskog procesa. Sama legenda o konjima koji plešu mi jako prija i osećam da me uzdiže, tako da može na taj indirektan način da doprinese mom kvalitetnijem izražavanju.
Tvoja priča govori o nasleđu koje nije samo genetsko, već i emotivno. Šta si od svog oca nasledila, a da nije moglo da stane ni u jednu kutiju sa njegovim ličnim stvarima?
Moj tata Ranko je bio jedan veliki genijalac u mnogim sferama. Bio je i otac genijalac! Učitavao je u mene od najranijeg detinjstva najlepše darove! Govorio mi je da ću biti velika slikarka. Da li je to osećao ili sam postala slikarka jer mi je to govorio, filozofsko je pitanje. Čuvao je svaki moj crtež. Kupio mi platno i uljane boje kada sam imala 2.5 godine. Imam i svoju prvu sliku na platnu iz tog perioda. Doneo mi je štafelaj za dvanaesti rođendan, platno i boje, postavio stolicu, seo i rekao slikaj moj portret! To mi je jedan od boljih portreta koje sam ikada uradila! To je meni sve bilo fenomenalno! Utkao je u moje biće i ljubav prema sviranju klavira i slušanju klasične muzike, kao i prema skijanju, planinama, prirodi. Često smo dugo razgovarali o kosmosu, beskraju, nastanku, zvesdama… I moj tata je slikao. Bio je matematičar, a slikao je apstraktne slike koje su proizilazile iz računarskih programa, kako mi je govorio.
Pored ovog genijalnog i kreativnog raja koji mi je tata pružao, bilo je sa njim i onih izazova koji su suprotni od raja i koji su od mene tražili poseban način odrastanja u ovakvu mene danas. Trebalo mi je mnogo vremena i rada na sebi da povežem i ono najbolnije i ono rajsko, u jedno jedinstveno, realno iskustvo, takvo kakvo jeste, a koje je zapravo savršeno i moj tata je u svom spoju savršen tata za mene. I takvi smo svi. Savršeni.
U tvojoj priči veoma su prisutni zemlja, kamen, voda, šuma, konji i nebo. Kako se ti elementi prevode u tvoje radove?
Svojim bićem osećam život prirode. Za mene je kamen živ, majka Zemlja je živa, nebo je živo. Osećam da svi ovi elementi, a na prvom mestu naša planeta, imaju svoj duh, sveti duh! Sveti duh koji je izuzetno inteligentan! Vanvremenski! Tokom procesa slikanja važno mi je da kroz portret određene osobe, naslikam i atmosferu njene / njegove duše. Slikam sve dok ne postignem tu prisutnost i posebnu atmosferu, a da sam uspela, to znam po jasnom osećaju da je portret “živ”. Onda se zahvalim novonastalom liku! Tako je i kada slikam životinje, šume, nebo…
Da li umetnost može da bude način da se sačuva ono što vreme neumitno briše — lice, glas, miris kuće, pejzaž, porodična priča?
Apsolutno! Slike su prilično jak zapis vremena! Čim je umetnik doneo odluku i realizovao određenu kompoziciju, to, čini mi se, ostavlja izuzetno jak trag i dokument za buduća vremena.
Što se sećanja i mirisa tiče…kada izvučem neki svoj crtež star 30 godina, kroz taj crtež sve mi se vrati, mirisi, osećanja, imena ljudi. Meni lično budi jača sećanja nego kada čitam svoje dnevnike
Kada bi svom ocu danas mogla da pokažeš ovu izložbu, šta misliš da bi te pitao? Ili šta bi ti njemu još rekla?
Zaplakao bi od ljubavi. Rekla bih mu: Tata, volim što ličim na tebe
Oktobarska tema RYL magazina je „Self-made Wo(Man)“. Tvoja izložba me navodi na pitanje: da li čovek ikada zaista nastaje potpuno sam od sebe? Ili u nama zauvek žive naši očevi, majke, preci, njihova zemlja, kuće, običaji, snovi i neostvareni putevi? Da li je tvoj tata Ranko i ti, svako u svom vremenu i na svoj način, bili self-made ljudi — on je gradeći svoj život iz kamenite zemlje Hrta, a ti gradeći sopstveni umetnički svet od onoga što ste od njega nasledili?
Kakva divna tema za oktobar! Po mom skromnom mišljenju, mi smo svi naši preci nastali savršenom božanskom kombinatorikom, te sam i ja svi moji preci, koji su savršenom božanskom kombinatorikom iskombinovani ovde i sada i žive kao jedinstvena ja, Ivona. Takođe osećam njihovu radost jer život teče dalje kroz mene i dalje u budućnost kroz nove generacije!
Što se tiče Self-made Wo(Man), mislim da nam je dato da možemo raditi na tome da više ili manje aktiviramo određene potencijale i osobine koji su nam predački dodeljeni. Na taj način možemo sebe oblikovati i reoblikovati tokom celog života. To je jedan od uzroka naše jedinstvenosti koju pružamo svetu. To je sjajno!
