PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: JELENA GRUBOR
FOTOGRAFIJE: UROŠ ELEKOVIĆ
Jelena Grubor rođena je 31. avgusta 1999. godine u Beogradu. Osnovne akademske studije na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu upisala je 2022. godine, na smeru Vizuelna umetnost – odsek slikarstvo. Diplomirala je 2026. Godine u klasi prof. Đorđa Stanojevića i time stekla zvanje vizuelne umetnice. Tokom studija učestvovala je na godišnjim izložbama studenata treće i četvrte godine Fakulteta savremenih umetnosti. Bavi se apstraktnim slikarstvom, istražujući odnos između unutrašnjih stanja, boje i slikarskog gesta, uz poseban naglasak na introspekciji i procesu stvaranja.
Svoju prvu samostalnu izložbu “Spanda” Jelena će imati u Galeriji Nikola Radošević u oktobru mesecu.
„Spanda“ je naziv tvoje prve samostalne izložbe, koja je postavljena u Galeriji Nikola Radošević i biće otvorena do 10. oktobra 2026. godine. Kada je došao trenutak da napraviš svoj prvi iskorak pred javnost i predstaviš ono što si do sada stvarala?
Spanda dolazi baš u trenutku završetka osnovnih studija i početka mastera, pa mi je taj trenutak delovao prirodno za prvi izlazak pred publiku. Studije su mi bile period velikog traženja, introspekcije i pokušaja da shvatim šta je zaista moje. Zato sam želela da me ljudi prvi put upoznaju upravo kroz taj deo mog puta – kroz traženje, i kao osobe i kao umetnice.
Čime si se predstavila na izložbi „Spanda“ i zašto si upravo ovaj naziv odabrala za svoj prvi samostalni izlazak pred publiku?
Na izložbi se predstavljam ciklusom apstraktnih radova velikog formata koji polaze od mojih emocija i unutrašnjih procesa. Ono što proživljavam prenosim na platno i dajem mu oblik izvan sebe. Tako to više ne ostaje samo u meni, već nastavlja da postoji kroz sliku. Meni je slikanje zbog toga istovremeno i suočavanje i otpuštanje.
Do sanskrita sam došla potpuno spontano. Privuklo me je to što njegovi pojmovi često ne mogu da se svedu na jedno značenje, a to mi je jako blisko. Spanda znači puls, titraj, impuls – i čim sam naišla na tu reč, prepoznala sam način na koji slikam. Zato Spanda za mene nije samo naziv izložbe, već praktično polazište iz kojeg ti radovi nastaju.
Kako bi opisala svoje slikarstvo?
Svoje slikarstvo bih opisala kao intuitivno, lično i oslobađajuće. Kroz slikanje emociju činim vidljivom, prenosim je iz unutrašnjeg prostora u materijalni svet, sa svom energijom koju nosi.
Važno mi je da iskustvo iz kog je slika nastala ostane sačuvano, kako bih mogla da ga sagledam iz drugog ugla i nastavim dalje, bez toga da mu oduzimam njegov značaj.
Radiš velike formate. Šta ti oni omogućavaju kao umetnici, a što možda ne bi mogla da postigneš na manjim formatima? Da li veliki format menja i odnos tela prema slici?
Veliki formati mi daju onu spontanost i neposrednost koja mi je potrebna. Dok slikam, zbog same veličine platna ne mogu da sagledam celu sliku. Vidim je tek kada se odmaknem i upravo mi ta nemogućnost da sve vreme vidim celinu daje više slobode da se prepustim trenutku i impulsu.
I odnos tela prema slici je drugačiji. Platno me gotovo okružuje, pa sam fizički mnogo više u samom procesu. Pokret je širi, jači i slobodniji i nemam stalni osećaj gde je ivica formata. Takav odnos sa platnom čini ceo proces mnogo intenzivnijim i ličnijim.
Tvoje slike imaju snažnu energiju i prisustvo. Koja boja dominira u tvom slikarskom opusu i kakvo značenje ona ima za tebe?
Spektar boja u mojim radovima razvija se zajedno sa slikom. Mnoge nijanse uopšte ne postoje na početku, već nastaju tokom rada, kroz slojeve, curenje i reakciju jedne boje na drugu. Jedina stvar koju u tom trenutku zaista znam jeste koja mi je boja potrebna baš tada.
Ono što sam vremenom shvatila jeste da se crvena pojavljuje skoro svuda – nekada potpuno dominantno, nekada samo kao mali trag, a nekada je zatrpana ispod nekoliko slojeva i praktično samo ja znam da je tu. Ne vezujem boje za jedno fiksno značenje, ali crvena za mene nosi ogroman raspon intenziteta. Može da bude ljubav, strast i snaga, ali isto tako i bol, bes ili opasnost. Verovatno mi se baš zato toliko uporno vraća.
Kada počinje jedna tvoja slika? Da li joj prethodi jasna ideja ili se proces odvija intuitivno, kroz sam čin slikanja?
Unutrašnji proces je pokretač. Nešto se dogodi, javi se moja prva snažna reakcija i tada obično poželim da slikam. Ta prva emocija je najčešće početna tačka rada.
Sve dalje je potpuno intuitivno. Nemam ideju kako će slika izgledati niti cilj koji pokušavam da dostignem, jer mi je važno da proces ostane otvoren i da me sam rad vodi. Završava se onda kada mogu mirno da stanem ispred nje i više ne osećam potrebu da joj se vratim.
Koliko je u tvom radu prisutna spontanost, a koliko svesna kontrola?
Jedini oblik kontrole koji imam jeste da znam kada treba da stanem. Ako osetim da impuls više ne vodi i da bi sledeći potez bio odluka, a ne reakcija, prestajem.
Slici se vraćam tek kada se javi novi impuls. Tako rad često nastaje kroz nekoliko različitih naleta, a svaki od njih u slici ostavi trag trenutka iz kojeg je došao.
Uvek je ta jedna slika „glavna“ na izložbi. Da li je imaš i o čemu priča?
Da, to je Spanda. U toj slici je možda najvidljiviji ceo proces nastanka – slojevi se preklapaju, boje se menjaju, curenja ostaju vidljiva i sve nekako čuva ono što je bilo pre toga. Raspon između jake crvene i duboke plave nosi i intenzitet i smirenje, pa mi se čini da baš ona u sebi ima najviše različitih stanja.
Zato mi je i najbliža samom pojmu spande. U sebi nosi titraj, impuls i promenu, ali i trag svega što je prethodilo konačnom obliku. Njena dubina je istovremeno vizuelna i emotivna, jer u sebi zadržava tragove čitavog procesa iz kog je nastala.
Ako je „Spanda“ tvoj prvi veliki korak, gde želiš da te on odvede?
Trenutno mi je najvažnije da predstavim sebe i svoje slikarstvo publici i da ljudi imaju priliku da ga upoznaju i osete.
Ne znam tačno kuda će me Spanda odvesti i mislim da mi to trenutno nije ni potrebno da znam. Volela bih da bude početak jednog ozbiljnog slikarskog puta, ali ne želim unapred da mu nacrtam celu mapu. Više verujem intuiciji i unutrašnjem osećaju. Verujem da se određeni putevi otvore sami, a da je na meni da ih prepoznam kada se pojave.
Tema oktobarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Self-made Woman“. Iz tvoje perspektive, kao mlade umetnice koja je upravo zakoračila na profesionalnu umetničku scenu, koliko osećaš da si se sama izgradila – kao umetnica, ali i kao žena?
Lični razvoj ne doživljavam kao nešto što se dešava potpuno samostalno. Na nas utiču ljudi, iskustva i okolnosti, ali na kraju mi biramo šta ćemo iz svega toga poneti i kako ćemo od toga izgraditi sopstveni put.
Kod mene su se lično i umetničko sazrevanje odvijali paralelno. Što sam bolje upoznavala sebe, to sam jasnije prepoznavala i svoj slikarski izraz. Taj proces doživljavam kao nešto što se konstantno razvija i nadograđuje i volela bih da tako i ostane. Danas ipak mnogo sigurnije stojim iza sebe, svog rada i pravca koji osećam kao svoj.
