PIŠE: WOOD PLAY
Između onoga što vidimo i onoga što o tome pomislimo postoji razmak kraći od treptaja. Prekratak da bi se primetio, taman dovoljno dug da se u njega smesti ceo život. Godinama sam mislio da decu treba uveriti da su lepa spolja i iznutra. Danas mislim da ih treba obavestiti od koga im ta lepota stiže i da je pozajmljena. Nama odraslima ta informacija, uzgred, treba hitnije.
Ovaj tekst je nastao iz knjige koju smo napisali kao porodica. Zove se Hvala stablu, na koricama piše da je filozofska bajka, i nigde ne piše da je za decu. Nije to previd. Pisali smo je za decu i za dete u odraslom, jer su pitanja ista. Odrasli ih samo više ne postavljaju naglas, nego u tri ujutru.
Iza knjige stoji i porodična misija koju smo nazvali Wood Play, igra porodičnog stabla. Zbog papir na kome je knjiga odštampana nosi i misiju. Sve oko misije ćemo na samom kraju zaokružiti, kad bude imalo smisla, jer podatak bez konteksta je samo broj, a brojevi nikoga još nisu ganuli.
Poznajem ženu koja sebe prvo potraži na zajedničkim fotografijama, kada se pronađe, obriše ih. Poznajem čoveka koji ćuti na sastancima, ne zato što nema šta da kaže, nego zato što su mu se reči nekada davno saplitale pred razredom i to je dobro zapamtio. Poznajem i ženu koja se i dalje pogne kad ulazi u punu prostoriju ljudi, iako u njoj odavno nije najviša osoba.
Nijedno od njih ne misli da govori o detinjstvu. A svo troje govore isključivo o njemu.
Postoji staro zapažanje, dosadno jednostavno i baš zato tačno. U svakom trenutku nam je nešto u prvom planu, a sve ostalo je pozadina. Ne vidimo celinu, vidimo ono što smo izdvojili. Ženi je u prvom planu jedna bora, dok su svi ljudi na slici puka scenografija. Ona ne preteruje. Ona samo vrlo pažljivo gleda u pogrešnu stvar.
U tome smo, kao kultura, izuzetno dobri. Samokritika je naš najstariji nacionalni sport, sa najviše učesnika i bez ijedne pauze. Deca to pokupe pre nego što nauče tablicu množenja. Devojčica koja svako veče broji pege po licu ne broji zato što se nada da će ih biti manje. Broji zato što je već primila poruku da se to broji.
Onda porastemo i ne promeni se ništa osim rečnika. Ne kažemo više da su nam uši velike, kažemo da nismo dovoljno spremni. Ne brojimo pege, brojimo godine, propuštene prilike i tuđe objave. Isti kadar, samo sa dužom biografijom.
Neke tuđe rečenice progutamo cele, bez žvakanja. Ne probamo ih, ne pitamo da li nam prijaju, samo ih primimo i nosimo dalje kao svoje. U svakom odraslom čoveku živi jedno dete koje je jednom čulo da nešto na njemu ne valja i to bez pogovora primilo kao tačno. Ono i dalje čeka opoziv. A dok čeka, tu istu rečenicu prosleđuje dalje, tiho i bez ikakve namere. Deca ne nasleđuju naše reči. Nasleđuju ono što o sebi mislimo.
Naše prezime je Ilić. U njemu, tačno u sredini, stoji jedno malo ili. Trebalo mi je pola života i jedna knjiga da to primetim, što o mojoj pažnji govori više nego što bih želeo.
Ista pega može biti mrlja ili mapa. Ista visina može biti smetnja ili pogled dalji od svih. Isti glas koji se saplete može biti sramota ili pesma. Isto detinjstvo može biti brdo na koje se penjemo doživotno ili rupa u koju propadamo. U onome što nam je dato rođenjem ne menja se ništa. Menja se samo ono što smo stavili u prvi plan.
To je cela svesnost. Nije kurs, nije tehnika, nije aplikacija sa podsetnikom. Jedan trenutak u kome primetimo da imamo izbor šta u ćemo gledati.
U srpskom jeziku postoji šesnaest kolena unazad i svako ima svoje ime. Otac, deda, pradeda, čukundeda, navrdeda, kurđel, askurđel, kurćup. I tako do šesnaestog, koje se zove Beli orao. U ženskoj lozi, do Bele pčele. Danas te reči zvuče kao lozinke za nešto što smo zaboravili da imamo. A one su dokaz da je nekome nekada bilo normalno da pamti tako daleko.
Kad to vidite ispisano, prestanete da budete početak. Postanete nastavak. Vaše kovrdže su nečije kovrdže, vaš glas je nečiji glas. Stojite na ramenima ljudi koje nikada nećete upoznati, a koji su za vas divovi iz jednog sasvim neromantičnog razloga: izdržali su ono što mi više ne umemo ni da zamislimo.
Svi nosimo poslove koji su ostali nedovršeni. Neki od njih nisu naši, doneli smo ih. Nečija davna želja, nečiji san koji nije stigao, nečija tuga za koju nije bilo vremena. Zato, ono što na sebi ne trpimo, najčešće nije greška. To je nedovršen posao, prosleđen dalje, i po pravilu stigne tačno onome ko ume da ga završi.
Ali stablo nije samo ono što je iza nas. Ono je i ono što stoji sa nama. Niko ne postane siguran zato što mu je neko rekao da je dobar, nego zato što je osetio da u kući niko ne pokušava da ga popravi. Ljubav koja traži izmenu nije podrška, to je uslov. Podrška ćuti, gleda i svedoči.
Ovu knjigu nije napisao pisac. Napisala je ujedinjena porodica, i potpisali smo se kao famILI. Istim onim ili, koje uvek daje izobor kojim ćemo putem krenuti i u šta biramo da gledamo. Jedni su pisali, drugi crtali, treći čitali naglas i govorili da može i drugačije. Bilo je i svađe, jer mi nismo savršena porodica i krošnju nikada ne čini jedan list.U našoj krošnji ni dva lista nisu ista.
Na kraju knjige, smo pokušali da izbegnemo da ostavimo pouku, želeli smo da svako uloži energiju da pokupi svoje lešnike i popne ih u krošnju. Zato stoje četiri rečenice, i nisu upućene detetu nego odraslom, i detetu koje u njemu i dalje čeka.
Šta god da ti je dato, nije greška. To je deo nečije davne želje, sna ili tuge. Ti si pozvan da to pretvoriš u nešto novo.
Dete koje ovo čuje prestane da se izvinjava za sebe. Odrastao čovek prestane da se pravda.
Niko ne mora biti isti da bi pripadao. Ni u porodici, ni među prijateljima. Stablo ima grane koje rastu na sve strane, ni dva lista nisu ista.
Pripadanje se ne zaslužuje sličnošću. Ni u sedmoj godini, ni u četrdeset sedmoj.
Ne nosi ono što nije tvoje. Ljubav ne traži da poneseš, već da poštuješ. Kad pogneš glavu da nosiš tuđe, zaboraviš svoje darove.
Ovo je najteže i tiče se gotovo isključivo odraslih.
Svaki dar ima svoje vreme. I ništa ne kasni. Neki plodovi sazrevaju kasno. A najlepši, kad se niko više ne nada.
Ko u ovo poveruje, prestane da žuri. Deca to primete pre nego što razumeju.
Sada onaj papir sa misijom. OBNOVA! Za jednu tonu papira od recikliranih vlakana potrebno je nešto više od jedne tone starog papira. Za istu tonu papira od svežih vlakana ide između dve i tri tone drveta. Podatak je star, javan i niko ga ne krije. Knjige se ipak i dalje najčešće štampaju na svežem, iz tri razloga: belje je, lakše se nabavlja i tako se radi. Treći razlog je, kao i obično, najjači.
Reciklirati znači uzeti ono što je već postojalo, ne baciti ga, i vratiti ga u opticaj u novom obliku. To je doslovno ono što u ovoj knjizi radimo sa darovima predaka. Ništa ne izmišljamo. Uzimamo glas, kosu, hod i tvrdoglavost koje su nam ostavili ljudi koje nikada nismo videli i vraćamo ih u upotrebu, ovaj put sa zahvalnošću. Zato je i knjiga odštampana na papiru koji je već jednom živeo. Nije to floskula. To je ista rečenica, izgovorena dvaput.
Kroz sve stranice knjige ide jedna narandžasta veverica. Ona ne govori ništa pametno, što je u ovom trenutku istorije prilično osvežavajuće. Sedne na najvišu granu, pogleda šta se dole dešava i šapne dve reči.
“Hvala stablu”
To je veverica koja je obnovila šume sveta. Nije ih posadila. Zaboravljala je gde je sakrila žir, pa je iz njenog zaborava rasla šuma. Nije imala strategiju, imala je naviku: ono što dobije, ne potroši do kraja. A onda je i svet poverovao za njom.
To je sve što želimo. Da svako od nas negde ostavi po jedan žir, ne znajući tačno gde.
I da se narandžasta veverica ogleda na što više knjiga, koje po svojoj suštini uvek svedoče o čoveku takvom kakv jeste, baš takav dovoljan.
ILI sam gledao šta mi fali.
ILI sam bio zahvalan na darovanom.
