PIŠE/FOTOGRAFIJE: ZORANA MILENKOVIĆ
Još kao mala volela sam stvari koje su me podsećale na neka druga vremena. Posebno su me očaravale balske haljine, dvorci, balovi i čitav taj svet koji sam u svojoj glavi nekako uvek vezivala za Englesku. Maštala sam o tome da ću jednoga dana obući jednu takvu, pravu viktorijansku haljinu i posetiti mesta na kojima su takve priče mogle da se događaju.
Volela sam i priče koje su me u taj svet uvodile. Jedna od najdražih iz detinjstva bila mi je „Božićna priča“ Čarlsa Dikensa. Ostao mi je u sećanju čitav njen svet: kuće ušuškane u snegu, svetlost sveća, konjske kočije, porodice okupljene u domovima i ona posebna toplina koja se oseća kada ljudi zaista praznuju zajedno.
Kasnije sam počela da čitam Džejn Ostin i da gledam filmove smeštene u taj period i shvatila da me ne privlače samo haljine i lepi enterijeri. Privlačila me je atmosfera.
Oduvek sam volela stari nameštaj jer mi je delovao kao da ima dušu. Kada vidim neki stari predmet, ne vidim samo njegovu funkciju, već zamišljam život koji je nekada bio oko njega. Ljude koji su sedeli za stolom, razgovarali, pili čaj.
Možda upravo zato i volim viktorijanski period – jer u njemu prepoznajem sve što mi je oduvek bilo blisko: porodicu, toplinu doma, praznike i male rituale koji životu daju poseban smisao.
Vremenom sam poželela da deo tog sveta napravim i u svom domu. Moja dnevna soba danas ima cvetne tapete, stari sekretar za kojim pišem i detalje koji me podsećaju na ono što volim. Kada stignu praznici, volim prirodnu jelku, grane, pomorandže, mirise koji me podsećaju na stare praznične razglednice.
Gledala sam i „Božićnu pesmu“ i ponovo razmišljala o onome što nam Dikens zapravo govori: da bogatstvo praznika nije u stvarima, već u ljudima, bliskosti, dobroti i ljubavi.
Prošle godine sam prvi put posle mnogo vremena imala osećaj da su praznici zaista bili praznici. Radovala sam se Božiću i Novoj godini, iščekivala ih i uživala u svakom detalju. Sve je počelo mnogo ranije – od dekoracije, mirisa, muzike, filmova i priča koje sam ponovo otkrivala.
Tada sam shvatila da ne moram da živim u nekom drugom veku da bih sačuvala ono što mi se u njemu dopada. Mogu da stvorim svoj mali svet u sadašnjem vremenu.
A onda sam poželela da taj svet podelim i sa drugim ljudima.
Tako je postepeno nastao i moj Instagram nalog. U početku nisam razmišljala o tome da pravim neku veliku priču. Počela sam od onoga što sam volela – recepata, kuvanja, doma, dekoracije. Ali sam vremenom shvatila da mi nije dovoljno samo da pokažem šta sam napravila. Želela sam da ispričam i zašto me nešto podseća na detinjstvo, neki miris ili ukus, na vreme provedeno sa porodicom.
Tako su moji recepti počeli da postaju male priče.
Ako me neko jelo podseća na detinjstvo, ispričaću kako smo ga nekada jeli. Ako me neki miris podseti na kuću u kojoj sam odrasla, reći ću to. Ako me jesen vrati u neki poseban period života, i to će postati deo priče.
Nisam želela da ljudi samo gledaju šta kuvam. Želela sam da se na trenutak osete kao da su ušli u moj dom.
Kako je vreme prolazilo, taj svet se sve više gradio. Od recepata su došli snimci dekoracije stola, zatim različiti detalji doma, posuđe, cveće i praznici. Malo-pomalo počela sam da stvaram svoju verziju engleskog stila. Toliko da su me ljudi ponekad pitali da li zaista živim u Engleskoj.
To mi je bilo posebno zanimljivo, jer nisam pokušavala da napravim kopiju nečega što sam videla. Samo sam uzimala ono što volim i prilagođavala ga svom životu. Moja Engleska je moja verzija tog sveta.
A onda su počele da stižu poruke koje su mi pokazivale da se dešava nešto mnogo važnije.
Ljudi su mi pisali da ih moji snimci podsećaju na detinjstvo. Na bake, na majke. Na neke lepše dane koje su gotovo zaboravili. Govorili su mi da vole da me slušaju i da uz moje video-snimke na trenutak zaborave na današnjicu.
Tada sam shvatila da ono što stvaram nije samo moja lična potreba.
Ako jedan recept nekoga vrati u kuhinju njegove bake, ako ga jedan prizor podseti na detinjstvo ili mu jedan video pruži nekoliko minuta mira, onda je ta priča dobila smisao i van mene.
Možda upravo zato danas toliko volim da pričam dok snimam. Meni nije dovoljno da nešto samo pokažem. Volim da svemu dam priču, jer verujem da se ljudi najlakše povežu sa nečim kada u tome prepoznaju sebe.
A onda je taj svet počeo da izlazi iz ekrana i prelazi na papir.
Počela sam da crtam.
Iz moje ljubavi prema starinskoj estetici, prirodi, životinjama, praznicima i svim tim malim stvarima koje čine moj svet nastale su ilustracije. Potom su došli bookmarkeri, čestitke, a sada i kalendar.
Odjednom ono što sam nosila u glavi više nije bilo samo nešto što mogu da snimam. Mogla sam da ga nacrtam i dam nekom drugom da ponese sa sobom.
Ne želim samo da napravim lepu ilustraciju. Želim da neko pogleda u nju i oseti nešto. Da ga mala slika podseti na jesen, praznike, kuću iz detinjstva, životinju koju je voleo ili knjigu koju je čitao.
Zato su za mene bookmarkeri više od papira sa ilustracijom. I kalendar je više od kalendara. Oni su mali delovi sveta koji sam godinama gradila oko sebe.
Danas živimo brzo. Navikli smo da sve bude dostupno odmah, da prelazimo sa jedne informacije na drugu i da stalno negde žurimo. Ne mislim da treba da pobegnemo od savremenog života ili da živimo kao ljudi iz nekog drugog veka. Ali mislim da možemo da iz prošlosti sačuvamo ono što nam je važno.
Za mene su to mali rituali. Praznik koji se iščekuje. Jelka koja se bira sa posebnom pažnjom. Miris pomorandže i prirodnih grana, knjiga, šolja čaja. Porodica za stolom. Recept koji nosi uspomenu. Komad papira na kome je nešto nacrtano rukom.
Možda ne možemo da vratimo neko prošlo vreme. Ali možemo da sačuvamo osećaj koji nam ono budi.
I upravo to pokušavam kroz svoj dom, kroz ono što snimam, kroz svoje priče i kroz ilustracije koje stvaram.
Želim da čovek koji dođe na moj profil na nekoliko minuta zaboravi na sve što ga čeka van tog ekrana. Da se seti nečeg lepog. Da ga nešto podseti na dom, detinjstvo ili nekoga koga voli.
Možda je to i najjednostavnije objašnjenje zašto već toliko godina gradim taj svoj mali, pomalo engleski, pomalo viktorijanski, a ipak potpuno moj svet.
Ne želim da pobegnem iz ovog vremena.
Samo želim da u njemu napravim mesto za nešto što ne želimo da zaboravimo.
