PIŠE: BOJAN TONIĆ, WINE EXPERT IN MARKETING
Kada bi sreća zaista bila molekul, verovatno bismo odavno pronašli način da je proizvedemo, upakujemo i prodamo. Ali sreća ima jednu nezgodnu osobinu — najčešće se pojavi onda kada prestanemo da je tražimo.
Ponekad je dovoljan samo jedan miris.
I odjednom, bez ikakve najave, više niste tu gde ste bili pre nekoliko sekundi. Vratili ste se dvadeset, trideset, možda i četrdeset godina unazad. Na neko mesto koje možda više ne postoji. Među ljude koji možda više nisu tu. U jedno popodne koje ste gotovo zaboravili, a koje je, izgleda, sve vreme živelo negde u vama. I najčudnije od svega — ne sećate se datuma. Ne znate ni koji je bio dan. Ali sećate se svetlosti, vazduha, nečijeg glasa. I tačno znate kako ste se tada osećali.
Srećno.
Možda je upravo to moj molekul sreće.
Postoji jedno selo u Bosni, Simići i Gornja Trebeuša, nedaleko od Travnika. Tamo sam kao dečak, sa svojih pet ili šest godina, upoznavao svet na način na koji ga deca jedino i mogu upoznati — bez plana, bez straha od sutrašnjice i bez potrebe da bilo šta traje duže od tog dana.
I danas mogu da vidim brdo na kojem sam se sankao. Ono je sada zaraslo, promenilo se, gotovo da više ne liči na ono iz mog detinjstva. Ali kada stanem ispred njega, u mojoj glavi sve je isto. Sneg, sanke, brzina, dečja graja. Čak i trenutak kada sam prvi put razbio glavu.
Zanimljivo je kako i takva uspomena može da izmami osmeh.
Pamtim miris podruma u staroj kući. Onaj specifičan miris hladnoće, vlage i vremena. Pamtim miris sira u kaci. Ne znam da li bih danas umeo da opišem taj miris, ali bih ga među hiljadu drugih sigurno prepoznao. Miris hleba i domaćeg džema od šljiva. I onda shvatim nešto neobično. Kuće se menjaju, ljudi odlaze, godine prolaze, ali neki mirisi kao da odbijaju da ostare. A onda me sećanje odvede na Kosovo, na drugi deo mog detinjstva.
Na Sitnicu, gde sam kao dečak provodio gotovo čitave letnje raspuste pecajući ribu. I danas mogu da prizovem pojedine trenutke izvlačenja ribe. Uzbuđenje, iščekivanje, vodu koja se pomera. Onaj osećaj da se upravo događa nešto neverovatno važno, iako je u pitanju samo jedna mala riba.
Ali tada je to bio čitav svet.
Pamtim miris reke. Miris štale. Miris hleba. I onaj miris pasulja koji se kuva i koji vas probudi pre nego što iko izgovori vaše ime. Pamtim paradajz i krastavac u salati. Ne zbog njihovog ukusa, već zato što me i danas, čim osetim taj miris, vrate za sto ispod starog duda, gde smo zajedno ručali. Pamtim i gugutku. Njen zvuk ujutru. Miris vazduha kada otvorite oči i znate da vas čeka još jedan beskrajno dug letnji dan. Bez telefona, bez rasporeda, bez obaveza. Samo život koji se događa.
I ono što me posebno fascinira jeste da je taj miris jutra, kada se vratim na isto mesto, i danas gotovo isti. Možda upravo zbog toga volim da ustajem i trčim ujutru jer tražim sve to i to je nešto što me pokreće. Jutarnja rosa, miris košene trave i fudbalskog terena i period mog života kada sam bio potpuno slobodan. Kao da je neko uspeo da sačuva jedan mali deo mog detinjstva, netaknut.
Danas, kada razmišljam o tim trenucima, shvatam da tada nisam znao da sam srećan. Nisam imao potrebu da to definišem, zabeležim ili sačuvam. Jednostavno sam živeo. Možda je upravo u tome najveća tajna sreće. Dok nam se događa, često je i ne primećujemo. Tek mnogo godina kasnije shvatimo koliko su neki sasvim obični dani bili dragoceni. A onda odrastemo.
Promene se mesta, ljudi, gradovi. Promene se naše želje, ambicije i način na koji gledamo na svet. Ali taj nevidljivi mehanizam u nama nastavlja da radi. Samo dobije neke nove mirise.
Danas to može biti parfem, dodir, glas jedne drage osobe. Dovoljan je jedan slučajan susret, neko prođe pored mene, i odjednom se otvori čitav jedan period života. Ne samo lice, već mesta na kojima smo bili, putovanja, razgovori, muzika koju smo slušali. Čak i sitnice za koje nisam znao da ih pamtim.
I nije važno što neki ljudi više nisu deo naše svakodnevice. Postoje osobe koje iz našeg života odu, ali iz naših čula nikada. Nekada je dovoljna pesma. Nekada ulica. Nekada pogled sa terase nekog hotela ili miris mora u određenom delu dana. I sve se vrati.
Ono što mi je posebno lepo u tim trenucima jeste želja da tu sreću ponovo podelim. Baš sa osobom sa kojom sam je nekada doživeo. Pošalješ poruku, sliku samo da još više pojačaš tu sreću. Jer neke uspomene nisu samo naše. One pripadaju i ljudima koji su ih zajedno sa nama stvarali. Možda zato i verujem da sreća nikada nije bila samo u mestima na koja smo odlazili, već u ljudima sa kojima smo tamo bili.
A vino? Vino u mom životu ima posebno mesto. Ne samo zato što se njime profesionalno bavim, već zato što sam kroz godine naučio koliko jedna čaša može da bude povezana sa ljudima, atmosferom i uspomenama. Postoje boce koje pamtim mnogo bolje nego njihovu berbu, sortu ili cenu. Pamtim gde sam ih otvorio. Sa kim. Kakvo je bilo veče. O čemu smo razgovarali. Koja je muzika svirala. Ponekad čak i svetlost koja je padala na sto.
I kada ponovo otvorim isto vino, ne tražim nužno isti ukus. Tražim onaj trenutak. Možda se zato toliko trudim da kroz vino ljudima približim doživljaj, a ne samo proizvod. Jer verujem da ono najbolje što nam vino može pružiti nije zapisano na etiketi. Ono se događa između ljudi.
Često danas govorimo o sreći kao o nečemu što tek treba da dostignemo. Kada ostvarimo neki cilj. Kada kupimo nešto što želimo. Kada otputujemo negde. Kada budemo imali više vremena. Stalno je pomeramo nekoliko koraka ispred sebe. A možda je ona mnogo bliže nego što mislimo.
Možda se krije u nedeljnom ručku, mirisu sveže pokošene trave, staroj pesmi koju nismo čuli godinama. U nečijem zagrljaju. U smehu za stolom. U onom trenutku kada pogledamo oko sebe i shvatimo da nam baš ništa više nije potrebno.
Ne mislim da sreća mora uvek da bude velika, glasna i spektakularna.
Naprotiv. Sve više verujem da su njeni najvažniji oblici gotovo neprimetni dok traju.
I zato danas pokušavam da ih prepoznam malo ranije. Da ne čekam dvadeset godina kako bih shvatio da je neki običan dan zapravo bio jedan od najlepših. Da zastanem. Pogledam. Udahnem.
Da zapamtim ljude za stolom, ne samo fotografiju tog stola. Da čujem razgovor, ne samo muziku u pozadini. Da uživam u vinu, ali još više u društvu sa kojim ga delim. Jer jednog dana možda će baš neki miris, neki zvuk ili jedna otvorena boca vratiti čitavo to veče.
I ponovo ću biti srećan. Ne zato što mogu da vratim vreme, već zato što sam imao sreću da ga živim. Ako me danas neko pita šta je moj molekul sreće, neću mu govoriti o hemijskim formulama.
Reći ću mu da je to miris domaćeg hleba Baba Rose u Bosni. Zvuk gugutke na Kosovu. Pasulj koji se kuva u rano jutro. Jedan stari dud. Miris parfema i osmeh i glas koji me vrati nekome. Čaša vina koja me podseti na veče koje bih rado ponovio.
Sve ono što ne može da se kupi, a vredi više od svega što posedujemo.
Jer možda sreća i nije trenutak koji želimo da traje zauvek. Možda je sreća trenutak koji u nama zauvek ostane.
