PIŠE: ĐORĐE STAJKIĆ
„Jao, tata, što je danas bilo vruće. Nekako više volim ono vreme oko mog rođendana.“
Balša je rođen početkom oktobra, dan pred rođendan Sportskog društva Partizan. Njegov kum, vatreni Grobar, to nikada nije oprostio njegovoj majci.
„Sećaš se kad je kum Mario tebi rekao da je mama mogla da sačeka još pola sata, pa da me rodi na Partizanov rođendan?“
„Sećam se. Blesavi Mario, stalno se nešto šali“, odgovori mu otac. „Znaš za onu njegovu foru – zašto Cezar nosi sandale?“
„Ne znam, tata. Zašto?“
„Pa juli je.“
Momčilo se glasno nasmeja. Balša ga je samo nemo pogledao.
„OK, nije vreme za dad jokes, kapiram.“
Koračali su lagano i lenjo kroz šumu na krovu Beograda. Voleli su Košutnjak leti, naročito u smiraj dana, jer je temperatura uvek bila nekoliko stepeni niža nego u gradu. Momčila su za Košutnjak vezivale mnoge lepe uspomene iz vremena kada je tu, kao tinejdžer, dolazio na izviđačke smotre. Podizali bi logore na proplancima, tumarali šumom u potrazi za postavljenom signalizacijom tokom časova orijentacije, zaljubljivali se kraj logorske vatre.
„Pričao sam ti kako smo po Košutnjaku podizali šatore?“, upita Momčilo u jednom trenutku.
„Jesi, tata, sto puta“, rezignirano odgovori Balša.
Započeti živu konverzaciju sa sedmogodišnjim dečakom nije uvek lak zadatak.
Balša je primetio da se tata trudi, pa je rešio da mu pomogne.
„Ej, sećaš se kad smo bili sa izviđačima na Adi Ciganliji? Je l’ to bilo u ovom veku?“
„Bilo je pre dve godine, momče“, osmehnu se Momčilo i čvršće stisnu malenu šaku svog sina u znak zahvalnosti.
„Zašto nisi hteo da se kupamo tada?“, nastavi Balša.
„Znaš, ja sam navikao da se kupam u moru ili u nekoj reci kojoj se vidi dno. Znaš da tamo gde sam rođen možeš da piješ vodu iz reke u kojoj se kupaš.“
Balša zastade i pogleda oca. Ova rečenica ga je zaintrigirala. Dete rođeno na ušću Save u Dunav nije moglo da pojmi da je tako nešto moguće.
„Stvarno?“
„Da, da… I znaš šta još? Leti je bilo toliko toplo da nas je mama umotavala u mokre čaršafe da bismo mogli noću da zaspimo.“
„A što nije upalila klimu?“
„Nismo imali klimu u stanu. Nije bila jeftina kao sada.“
„I šta je još drugačije tamo gde si ti rođen, tata?“, znatiželjno upita Balša.
„Paaa, leti je bilo toliko toplo da si usred dana, na glavnom trgu, mogao da ostaviš otisak cipele u asfaltu.“
„Daj, bre, nemoj da me ložiš“, iskreno se začudi Balša.
„Ne ložim te“, nasmeja se Momčilo na ovu bezazlenu opasku. „Na plaži nas mame nisu mazale faktorom pedeset, nego domaćim maslinovim uljem. Osećao sam se ponekad kao kranjska kobasica.“
„Šta je to kranjska, tata?“
„Ma, vrsta kobasice, da ti ne objašnjavam sada. Nego, znaš da su tada ležaljke na plažama bile samo ispred velikih hotela? Mi smo ležali na stenama i na bubuljima.“
„Tataaa… Šta su bubulji?“
„Veliki krši“, šeretski nastavi Momčilo.
„Tataaa“, pobuni se Balša.
„Kamenje, veliko kamenje“, nasmeši se Momčilo i pomilova sina po uredno podšišanoj paž-frizuri.
Šetali su ka Pionirskom gradu trim-stazom. Balša bi s vremena na vreme zastao kod neke sprave i uradio nekoliko ponavljanja vežbi opisanih na malom panou.
„Šta je još bilo drugačije nego sada, tata?“, sa iskrenom znatiželjom upita Balša.
„Pa, mnoge stvari, momče. Nije bilo mobilnih telefona. Prva stvar koju bismo izgovorili kada bismo ušli u kuću bila je: ‘Kevo, je l’ me zvao neko?’ Bili smo napolju po ceo dan leti. Pravili smo kućice od kartona u žbunju iza zgrade. Mame su nas dozivale sa terasa i prozora da se vratimo kućama kada padne mrak“, poče da nabraja Momčilo, pa zastade.
„Šta još, tata?“
Momčilo se počeša po glavi i nastavi:
„Pravili smo svoje koševe za basket od plastičnih kutija za mleko u tetrapaku. Pravili smo i male skije od gajbica koka-kole.“
„Male skije je pleonazam, tata“, ubaci se Balša.
„Jeste, sine, jezički puritanče“, nasmeja se još jednom Momčilo i pomilova ga po kosi.
„A imali smo i sladoled na točenje“, uzviknu kada ugleda aparat za sladoled na kraju staze.
„E pa, tata, izgleda da je samo točenko preživeo sve ove godine. Verovatno zato što je najbolji“, ushićeno odgovori Balša i zatrča se ka vremešnom prodavcu sladoleda na točenje i njegovom svetloplavom vršnjaku marke Carpigiani.
Pojeli su sladoled, seli u kola i krenuli ka blokovima. Ušli su u klimatizovan stan, na pametnom televizoru uključili kanal 111 i premotali na početak finala ABA lige. Viberom su se javili Balšinoj mami. Do poluvremena su već obojica, zagrljeni, dremali na trosedu.
Bio je to još jedan savršen letnji dan.
