PIŠE/FOTOGRAFIJE: IGOR GRZINIĆ
„Mnoga prekrasna područja skrivaju se na Zemlji, dragi moj Simije, jer planeta Zemlja nije po svojoj prirodi ni po svojoj veličini onakva kakvom je geografi prikazuju.“
Sokrat, prema Platonu, dijalog Fedon 108*
Stojeći na raskrsnici puteva u Taškorganu, gde levo možeš prema Pakistanu i Avganistanu, desno prema istočnoj Kini i Mongoliji, a pravo je Tadžikistan, razmišljao sam kako je to bilo Marku Polu kada je nakon meseci putovanja došao u tu kamenu utvrdu i važan drevni grad na Putu svile. Reći nekome da „ideš na kraj sveta“ ovde dobija puno značenje.
Put svile nije bio samo put. Bio je san. Hiljadama kilometara protezao se preko planina, pustinja i stepa, povezujući narode koji nikada nisu govorili istim jezikom, a ipak su se razumeli kroz trgovinu, radoznalost i želju za daljinama.
Tu su odzvanjali koraci kamila, konja i putnika. Karavane su polako nestajale iza horizonta, noseći svilu iz Kine, začine iz Indije, zlato iz Persije i priče iz svih krajeva poznatog sveta. Svaka oaza bila je susret kultura.
Put svile nije povezivao samo gradove. Povezivao je ljudske snove. Njime su prolazili trgovci koji su tražili bogatstvo, monasi koji su tražili mudrost, ratnici koji su tražili slavu i putnici koji su tražili sebe. Između pustinja i planinskih prevoja čovek je shvatao koliko je svet veliki, a koliko su ljudske želje slične.
Noću, dok bi karavane logorovale pod zvezdanim nebom pustinje Gobi ili u senci planina Pamira, pričale su se priče o dalekim carstvima, o gradovima od mermera i zlata, o morima koja niko od prisutnih nije video. I upravo su te priče bile najvrednija roba Puta svile. Jer svila se mogla potrošiti. Začini su nestajali. Zlato je menjalo vlasnike. Ali priče su putovale dalje.
Zato Put svile nije ostao zapisan samo na mapama. Ostao je zapisan u ljudskoj mašti kao simbol vremena kada je svet bio veliki, nepoznat i pun obećanja. Put svile i danas živi kao poziv čoveku da krene dalje, ka nepoznatom, vođen istom onom radoznalošću koja je vekovima pokretala karavane kroz pustinje, planine i beskrajne daljine.
O Pamiru Marko Polo piše: „Ovde se nalaze najviše planine i visoravni koje čovek može videti.“
Taškorgan je dom Tadžika, ponosnih sinova orla. Svojim plesovima oponašaju let orla i tvrde da samo oni i orlovi mogu preživeti u planinama Karakoruma i na visinama iznad 3500 metara. Vazduh je tamo redak, te su na svakom koraku priručne maske za disanje. Planine koje nadvisuju taj kraj surove su i visoke, dok se život odvija u malim gradovima u dolini između dva prevoja. Tokom leta tu protiču reke koje se spuštaju sa vrhova, a pašnjaci hrane stada jakova i kamila. A moderna Kina prodire kroz planinske prevoje – snažno, brzo, nemilosrdno.
Naš put počinje na kraju puta Marka Pola. Krenuli smo ploveći Žutom rekom iz Lanjžoua kroz kanjone ka Tibetu. Putem nas prate budistički hramovi i tridesetmetarski kipovi Bude uklesani u stene kanjona. Ako pomisliš da je nešto veliko – nije veliko, u poređenju sa veličinama i daljinama unutrašnje Kine. Kipovi su visoki, reka je ogromna, široka i duga, putevi su širi, zgrade su više. Osećaj koji mi Evropljani imamo za veličinu ovde ne važi. Važe sasvim druga pravila i mere.
Manastir Labrang jedan je od šest velikih manastira Gelugpa – žute škole tibetanskog budizma. Impozantan je svojom veličinom, kipovima i dugim koridorima molitvenih točkova. Uprkos snegu koji je tog jutra padao, monasi ogrnuti samo tamnocrvenim haljinama, mnogi i bosi, žure na jutarnje zajedničke molitve. Zajednička molitva odvija se u velikim prostorijama, gde njihovo mistično mrmljanje dovodi u trans.
Napuštamo Tibet vozeći se regionalnim vozom ka severu. Čeka nas pustinja Gobi, koja se proteže kroz Mongoliju i Kinu.
„Kada vam budem pripovedao o tim zemljama, činiće vam se kao da slušate o čudima“, pisao je Marko u svojoj knjizi Il Milione.
Pustinja Gobi je more peska i kamena. Ona je tišina koja traje vekovima. Prostranstvo toliko veliko da čovek, gledajući ka horizontu, ima osećaj da posmatra rub sveta.
Kroz tu surovu lepotu, vekovima su prolazile karavane. To nije pustinja bez života, i lako je zamisliti kako se na horizontu pojavljuje karavana i kamile koje polako napreduju ka oazi, noseći svilu, začine i vesti iz dalekih zemalja. Možda je upravo zato Gobi toliko fascinantna.
Stari narodi su govorili: „Uđeš li u Taklamakan, nećeš se vratiti.“ I upravo zato ova pustinja vekovima izaziva strahopoštovanje. Leteći iznad nje postajem svestan tih reči. Nalazi se u sredini Tarimske zavale i okružena je visokim planinama Pamira, Tjen Šana i Kunluna.
Kroz sva ta prostranstva proteže se Veliki kineski zid. Skupina zidova, koja zajedno čini preko 25.000 kilometara, štitila je Kinu od upada nepozvanih došljaka i hordi plemena. S druge strane zida nalaze se nepregledna prostranstva divljine, dok je sa druge Kina sa svojim bogatstvom, učenjem i znanjem. Prve velike delove zida dao je da sagradi kineski car Ćin Ši Huang 221. godine pre nove ere. Kasnije dinastije su ga širile i obnavljale, a najveći deo današnjeg zida potiče iz perioda dinastije Ming.
Visina zida varira od 6 do 10 metara, dok je širina na vrhu uglavnom između 4 i 5 metara, dovoljno da se njime kreću vojnici, konjanici i opskrbna kola. Duž sistema nalaze se hiljade stražarskih kula i utvrđenja. Kule su bile raspoređene tako da omogućavaju vizuelnu komunikaciju dimnim signalima danju i vatrenim signalima noću. Građen je od nabijene zemlje i šljunka, dok su se u planinskim oblastima koristili kamen i opeka, uz posebne mešavine kreča i lepljivog pirinča.
„Ovo što ću vam ispripovedati prava je istina“, napisao je Polo.
Put nas dalje vodi ka severu Kine, gde se dižu veličanstvene Tjen Šan planine, čije ime znači „Nebeske planine“. Njihovi vrhovi dosežu više od 7000 metara visine, a sneg na njima ostaje tokom cele godine. Ti snežni vrhovi služili su kao prirodni orijentir putnicima i karavanama između Kine i Zapada.
Južno od njih uzdiže se još impresivniji Pamir, često nazivan „Krov sveta“. Ovde se susreću najveći planinski lanci Azije – Himalaji, Karakorum, Hindukuš i Tjen Šan.
Između planina i pustinje Taklamakan razvila se kultura Ujgura. Ujguri su turkijski narod čiji je jezik bliži turskom nego kineskom. Tokom vekova bili su trgovci, zanatlije i posrednici između Istoka i Zapada. Njihova kultura nastala je pod uticajem kineske, persijske, mongolske i islamske civilizacije. U njihovim gradovima čuli su se deseci jezika, a na pijacama su se prodavali svila, žad, začini, tepisi, ovce, goveda i konji.
Središte tog sveta bio je legendarni grad Kašgar. Smešten na zapadnoj ivici pustinje Taklamakan, Kašgar je više od dve hiljade godina bio jedno od najvažnijih čvorišta Puta svile. Karavane koje su dolazile iz Persije, Indije, Arabije i Kine ovde su se odmarale pre nastavka puta preko Pamira ili kroz pustinje Tarimske zavale.
Stari Kašgar bio je grad uskih ulica, džamija, karavansaraja i živopisnih tržnica. Ovde su se susretali budistički monasi, muslimanski učenjaci, kineski izaslanici i evropski putnici.
Kada je Marko Polo prolazio ovim krajevima na putu ka dvoru Kublaj-kana, Kašgar je već bio poznat kao jedna od velikih stanica Puta svile. Za putnike iz Evrope, grad je predstavljao vrata ka Istoku.
Srce starog Kašgara bila je njegova legendarna pijaca. Na bazaru imaš osećaj da si zakoračio nekoliko vekova unazad. Prodaju se tepisi, začini, suvo voće, čaj, noževi, tradicionalne kape i ručno izrađeni predmeti. Miris sveže pečenog hleba, jagnjetine sa roštilja i začina širi se vazduhom, dok trgovci glasno pregovaraju kao što su to činili njihovi preci vekovima ranije.
Posebno je poznata stočna pijaca sa stadima ovaca, koza, konja i kamila. Kupci i danas pregledaju životinje, cenjkaju se i dogovaraju poslove. To nije samo trgovina, već i društveni događaj koji okuplja ljude iz cele regije.
Pored toga, postoji i druga strana grada. Moderni Kašgar raste velikom brzinom. Široke avenije, novi stambeni kompleksi, poslovne zgrade i savremena infrastruktura menjaju njegov izgled. Cela zemlja se menja brzo i temeljno. U samo nekoliko decenija izgrađeni su novi gradovi, autoputevi, luke, aerodromi i industrijske zone. Mesta koja su nekada bila sela postala su metropole sa milionima stanovnika.
Ono što najviše fascinira jeste kontrast stare i nove Kine. U istom danu možeš šetati drevnim ulicama Kašgara, a nekoliko sati kasnije voziti se brzim vozom ka futurističkom gradu nebodera, veštačke inteligencije i digitalnih tehnologija.
I kažem vam…
„Nisam ispričao ni polovinu onoga što sam video.“
