PIŠE I FOTOGRAFIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
Po treći put u Tunisu. Na zemlji koja vibrira posebnom snagom. Sviđa mi se jer joj se ne vraćam lako, već onda kada me pozove na svoj tihi, arhaični način – kroz vetar sa juga, miris začina i svetlost koja pada drugačije nego bilo gde drugde.
Ovde se čovek lako seti koliko je svet veći od njegovih navika. I koliko je lepo kada ga ne pokušava ukrotiti, već mu se prepusti – kao da sedi na ivici nečega što je starije od njega i strpljivije od njegovih misli.
Idem na izlete i izlazim iz rizorta kako bih upoznala zemlju i njenu kulturu. More je more, svuda isto i slano, ali kulture koje ono grli nisu iste. One menjaju njegovu boju u očima onoga ko gleda: negde je tiše, negde nemirnije, negde ispunjeno pričama koje se ne izgovaraju naglas, već žive u ulicama, na pijacama i u načinu na koji se ljudi međusobno pozdravljaju.
Zato mi je važno da izađem iz granica komfora i hotelskih zidova. Da ne ostanem samo posmatrač pejzaža, već učesnik jednog drugačijeg ritma. U tim izlascima iz rizorta zemlja prestaje da bude razglednica i postaje iskustvo – ponekad nežno, ponekad sirovo, ali uvek autentično.
Po treći put sam ovde, tamo gde srce vuče. Godine 2024. Veliku džamiju u Keruanu uspeli smo da vidimo samo spolja. Došli smo kasno popodne i njena vrata već su bila zatvorena. Tada sam sebi rekla: „Vratiću se. Ovde treba da budem.“
Ovoga puta nisam odustala dok nisam zakoračila u dvorište Velike džamije u Keruanu. Rekoh sebi: sada sam ponovo na tunižanskom tlu i ne propuštam priliku. A prilike, ipak, često sami stvaramo.
Velika džamija u Keruanu, poznata i kao Ukbetova džamija, najstarija je i jedna od najvećih džamija u Africi. Podignuta je u 7. veku, oko 670. godine, u svetom gradu Keruanu, u unutrašnjosti Tunisa. Keruan se smatra jednim od najsvetijih gradova islama u Severnoj Africi, a sama džamija vekovima je predstavljala važno središte obrazovanja, nauke i islamske misli.
To je mesto koje pruža retku mogućnost susreta sa istorijom, duhovnošću i arhitekturom starijom od trinaest vekova.
Uspela sam u svojoj nameri. Konačno sam osetila tihu, sabranu energiju svetinje. Fotografisala sam i upijala. Važno je biti odvažan i živeti ono što je dugo čekalo da bude proživljeno kroz jedan jedini trenutak.
Koračam i sakupljam slike koje ću predstaviti na izložbi „Putevima nebeskog“. Keruan je odavno bio zapisan kao ideja. Sada je postao uspomena, iskustvo i jedan od onih unutrašnjih pejzaža kojima se čovek vraća čak i kada napusti njihovo tlo.
