PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: IVAN GRAČNER
Ivan Gračner rođen je 1975. godine u Kruševcu. Diplomirao je i magistrirao na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, na Vajarskom odseku, u klasi profesorke Zorice Janković. Stručno se usavršavao u La Cité internationale des arts u Parizu 2006. godine.
Izlagao je na više od 100 grupnih izložbi u Srbiji i inostranstvu (Austrija, Francuska, Holandija, Belgija i Rumunija), a izložba u Salonu Muzeja grada Beograda njegova je 13. samostalna izložba.
Njegova dela nalaze se u kolekciji Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, kao i u brojnim privatnim kolekcijama.
Dobitnik je više nagrada, među kojima je i Specijalna nagrada (Prix Spécial) Salona SNBA Carrousel du Louvre u Parizu 2005. godine.
Realizovao je brojne skulpture u javnom prostoru širom Srbije. Član je ULUS-a i ULUPUDS-a.
Živi i radi u Beogradu.
Šta za tebe lično znači naziv izložbe „Čuvari vremena“, koja je postavljena u Salonu Muzeja grada Beograda do 15. jula 2026. godine?
Izgleda da čovek, kada dođe u neke zrelije godine, počinje da razmišlja o stvarima kojima ranije nije pridavao veliki značaj.
U današnje vreme ubrzanih slika i prolaznih informacija, izložbom „Čuvari vremena“ želeo sam da skrenem pažnju na to da se neke životne vrednosti ne zaborave. Zanimljiva postavka u Salonu Muzeja otvara nesagledive prostore za preispitivanje najdublje intime, pružajući posmatraču mogućnost da jasno sagleda granicu između onoga što nosi u sebi i onoga što ga okružuje, otkrivajući smisao egzistencije pojedinca u vrtlogu sveopšte prolaznosti.
Kako si koncipirao izbor radova za ovu postavku?
S obzirom na relativno kratak vremenski rok, ali i na izazovan prostor Salona Muzeja, bilo je potrebno osmisliti postavku koja će dominirati prostorom i imati svoj jasan tok.
Pored grupe Amplituda, koja istražuje koncept prolaznosti života i životnih ciklusa, postavio sam i neke starije radove koji upotpunjuju priču o „Čuvarima vremena“.
Drvo i metal centralni su materijali tvoga rada. Šta ti oni „govore“ u odnosu na kamen?
Svaki materijal nosi svoju težinu i karakter – sve zavisi od toga šta želite da postignete. Mene drvo i metal inspirišu i stalno imam potrebu da isprobavam nove kombinacije i međusobne odnose.
U kamenu bi bilo zanimljivo realizovati neke veće monumentalne skulpture namenjene otvorenim prostorima.
Koliko je u tvom radu prisutna kontrola, a koliko prepuštanje samom materijalu?
Vremenom sam sebe naoružao strpljenjem, jer materijal ponekad zna da vas povede svojim putem. Ipak, sve počinje istraživanjem – skicama, vežbama i kombinovanjem različitih mogućnosti.
Trudim se da imam kontrolu nad procesom, ali ponekad radove pustim da „odstoje“, da sazru, dok ne dođe njihovo pravo vreme. Na kraju krajeva, upravo je to deo stvaralačkog procesa.
Da li se skulptura „dogodi“ ili se precizno planira od samog početka?
Proces od ideje do finalizacije veoma je specifičan, naročito kada radite sa drvetom, koje mora da odstoji i da se osuši kako bi bilo spremno za oblikovanje umetničkog dela.
Redovno pravim male skice koje služe kao polazne tačke i dalje se razvijaju. One se u meni podsvesno obrađuju dok se potpuno ne iskristališu, a tek tada sledi njihova realizacija.
Tvoje skulpture često deluju kao da nose tragove arhaičnih kultura. Da li je to svesna referenca ili prirodan ishod forme?
Uvek sam ih doživljavao kao nasleđe koje nosimo u sebi, a veliku ulogu u tome ima i mašta. Odnosi proporcija takođe su od velikog značaja. Umetnik stvara svoj mikrosvet u kojem živi, funkcioniše i stvara.
Šta za tebe znači ideja vremena u skulpturi – da li je čuvaš, zaustavljaš ili transformišeš?
Trudim se da izolujem vreme i da ga iz trenutka prolaznosti pretočim u večnost kroz skulpturu. Ponekad uspete da ga zauzdate, a ponekad ne.
Kako bi opisao svoj umetnički rukopis u jednoj rečenici?
Ponekad je umetnicima teško da pronađu prepoznatljiv izraz. On se gradi godinama, ali se na kraju sve svodi na energiju koja se prenese na skulpturu.
Da li ti je važnije kako skulptura izgleda izbliza ili kako „diše“ u prostoru iz daljine?
Kako ja volim da kažem – najvažnije je njeno mesto u vremenu i prostoru.
Prostor u kojem će se skulptura nalaziti od presudnog je značaja, jer tek u odgovarajućem ambijentu ona dolazi do punog izražaja i dobija svoj poseban akcenat. Naravno, do toga ne bi došlo da se prethodno ne posveti velika pažnja detaljima i finalnoj obradi.
Ako bi skulptura mogla da govori, da li bi otkrila istinu koju je umetnik uneo u nju ili onu koju je vreme upisalo u nju?
Svakako da svaka skulptura u sebi nosi utkane emocije i poneki deo mene. U njima su svakodnevna razmišljanja, preispitivanja, ali i ona magija koja vas neprestano vuče da stvarate, eksperimentišete, pronalazite nove izazove i otkrivate stvari koje vas inspirišu.
Tema letnjeg dvobroja RYL magazina nosi naziv „Summer Vibes“. Leti radiš ili ne? Kako provodiš leto – u radu ili u promišljanju i zamišljanju?
Ne volim da propuštam vreme, zato dosta radim. Kada ste samostalni umetnik, nema nikoga ko će vas „tera“ da radite – sami morate da pronađete fokus i organizujete svoje vreme. Ipak, uvek se pronađe vreme i za uživanje.
