TIHI VULKAN BALKANA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: IVAN GRA
ČNER
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: VLADIMIR JEVIĆ

FOTOGRAFIJE: MIROSLAV PETROVIĆ

IVAN GRAČNER, ROĐEN JE 1975. GODINE U KRUŠEVCU. DIPLOMIRAO JE I MAGISTRIRAO NA FAKULTETU PRIMENJENIH UMETNOSTI U BEOGRADU, ODSEK VAJARSTVO U KLASI PROF. ZORICE JANKOVIĆ. IZLAGAO JE VIŠE SAMOSTALNIH I GRUPNIH IZLOŽBI U ZE­MLJI I INOSTRANSTVU (AUSTRIJA, FRANCU­SKA, HOLANDIJA, BELGIJA). DOBITNIK JE VE­LIKOG BROJA NAGRADA, A NJEGOVI RADOVI SU DEO KOLEKCIJE MUZEJA SAVREMENE UMETNOSTI U BEOGRADU I PRIVATNIH KO­LEKCIJA ŠIROM SVETA. ČLAN JE ULUS-A I ULUPUDS-A. ŽIVI I RADI U BEOGRADU.

KAKO SI ZADOVOLJAN IZLOŽBOM „TIHI VULKAN BALKA­NA“, KOJA JE U JANUARU 2020. BILA POSTAVLJENA U GALERIJI „PROGRES“?

Novu godinu sam započeo radno, to je već ra­zlog da budem zadovoljan. Posebno me raduje što je beogradska publika, koja me prati i podrža­va preko 20 godina, imala priliku da vidi moje nove radove. Izloženi komadi pripadaju različi­tim ciklusima, pa je izložba „Tihi vulkan Balkana“ i svojevrsna mala retrospektiva.

Na žalost, nema puno izlagačkih prostora za skulpture većih formata. Ovo je moja druga sa­mostalna izložba u Galeriji Progres, prva je bila 2013. godine. I tada i sada moje skulpture su odlično komunicirale sa tim prostorom, nadam se da je takav bio i utisak posetilaca. Na samom otvaranju svoje stihove je govorio Teodor Lo­renčić, poslednji jugoslovenski pesnik. Svirali su prijatelji iz Amaro Dela, nisam mogao da poželim ništa bolje od takvog otvaranja i hvala svima koji posetili izložbu.

O ČEMU GOVORE I SA KIM PRIČAJU TVOJE SKULPTURE?

Sve vreme sam radeći zapravo vodio neki svoj dnevnik. Različiti serijali su različite priče o živo­tu i odnosima.

A sa kim pričaju…? Pretpostavljam sa svima koji žele da komuniciraju. Svaka skulptura ima neki svoj put. Sa druge strane, ima puno mojih radova u prostoru na koje ljudi reaguju na različite načine, nekada i potpuno neočekivano. Volim taj momenat kada je komu­nikacija između skulpture i konzumenta otvore­na i neopterećena. Zato često i ne dajem nazive.

TVOJ MATERIJAL ZA DELANJE? METAL I DRVO?

Da, metal i drvo su moji materijali, dosledan sam im od početka. U kamenu sam radio , ali me nika­da nije privlačio. Rođen sam u Trsteniku, prvo što pamtim su šume i brda, ljubav prema drvetu imam oduvek u sebi. Kasnije sam radeći u drvetu i upoznajući ga otkrivao i nove veze s njim.

Metal sam takođe zavoleo rano. Moj brat je sakupljao starine, uvek se hvalio kada pronađe nešto zanimljivo. Uz njega sam zavoleo patinu i staro gvožđe. Na samom početku sam počeo da istražujem odnose između drveta i metala. Kas­nije su usledili serijali u kojima sam farbao drvo, počeo da koristim inox. Te skulpture su se jako lepo uklopile u moderne enterijere, a mnoge se nalaze u javnim prostorima.

ODAKLE CRPIŠ IDEJE ZA STVARANJE: IZ PROŠLOSTI, SADAŠNJOSTI, ILI SI VEĆ U BUDUĆNOSTI?

Celo moje stvaralaštvo se oslanja na arhetip i nasleđe. I materijali u kojima radim nose ono ar­hetipsko u sebi, zapise o onome što je bilo.

Oduvek mi je bio zanimljiv fenomen memori­je srca, da kada neko dobije novo srce dobije i nešto više od toga. Tako doživljavam stvaranje, ono što nosim nataloženo u sebi i što mi je po rođenju dato prenosim dalje, unoseći u ceo pro­ces moje viđenje odnosa i trenutnih dešavanja. Svestan sam da će me moji radovi nadživeti, verovatno i svest o tome utiče na stvaranje. Ima tu i prošlosti, i sadašnjosti, i ostavljanje traga u budućnosti.

SKULPTURA KOJU NIKADA NE BI PRODAO?

Svaki rad je intiman, u manjoj ili većoj meri, nastao kao reakcija na nekakav impuls ili neko stanje. Svaki podrazumeva neko sećanje. Ipak, nemam problem da se odvojim od svojih radova. Ono što čuvam je nekoliko dragih skulptura koje su u uskoj vezi sa mojom porodicom.

IMAŠ PREDIVAN STUDIO–ATELJE–ART SHOW ROOM PORED FILHARMONIJE. KOLIKO JE INSPIRATIVNO RADITI U TAKVOM AMBIJENTU I KOMŠILUKU?

Hvala, drago mi je da vam se prostor sviđa. Sti­cajem okolnosti našao sam se u ovde, u epicen­tru i kulturnih i svih ostalih dešavanja Beograda. Naravno da je to bitno uticalo, i na mene kao au­tora, ali i na moju prisutnost na kulturnoj mapi grada. Ovaj atelje pamti odlična druženja, kroz njega je prošlo puno kolega, ljubitelja umetnosti, prijatelja, slučajnih prolaznika…

Već dve godine su pored mene galerija X vita­min i sjajne komšije koje je vode. Doneli su novu energiju, okupili puno mladih ljudi oko sebe. Napravili smo mali kulturni blok na našem spratu.