PIŠE: VLADIMIR VELJKOVIĆ, PRONALAZAČ STARINSKIH OSEĆANJA
FOTOGRAFIJA: NEBOJŠA BABIĆ
Postoje reči koje se pojave niotkuda i za nekoliko godina izgledaju kao da su oduvek bile tu. Takva je za mene sintagma summer vibe. Čujemo je pred početak toplih dana, na reklamama i u razgovorima, kao malu potvrdu da je leto zvanično počelo.
Nije to loša kovanica. Ljudi su oduvek tražili način da opišu ono što ih obuzme, a teško im je da objasne. Nekada smo govorili da nam je lepo. Danas kažemo da osećamo dobar vajb. Možda se promenio samo način na koji izgovaramo istu stvar.
Ipak, ima nečeg pomalo smešnog u potrebi da i najjednostavnije trenutke pretvorimo u pojam. Kao da više nije dovoljno sedeti na obali, slušati more ili reku i biti umoran od sunca. Potrebno je i znati da se to nekako zove, prepoznati znakove, sačuvati dokaz. Kao da se plašimo da nam lep trenutak ne pobegne ako ga ne zabeležimo.
A možda upravo tako najčešće pobegne.
Leto je oduvek imalo svoju jednostavnu logiku. Nije tražilo mnogo. Malo hlada, mali pristup reci, neko mesto gde se može sedeti bez žurbe.
Sećam se jednog malog grada na jugu. Stigao sam u njega oko dva po podne, u sat kada se ničemu pametnom ne nadaš. Ulice prazne. Kapci na prozorima spušteni, svi do jednog, kao da je grad zatvorio oči. Iza tih kapaka čulo se ponešto, zveckanje pribora, nečiji glas, voda koja negde teče u dvorištu, ali napolju nije bilo nikoga. Pas je ležao u senci zida i nije se pomerio kad sam prošao. Na trgu je česma curila u prazno. Sve je mirisalo na zagrejani kamen.
Pomislio sam da je grad pust. Tek kasnije sam shvatio da nije bio pust, nego zauzet nečim za šta mi nemamo reč. Ti ljudi nisu bežali od dana. Oni su znali šta se radi s najtoplijim satima. Ama baš ništa. To se upravo s njima radi.
Niko tamo nije pričao o produktivnom odmoru. Niko nije tražio savršen plan. Vrućina je bila dovoljno ozbiljan razlog da se ništa ne radi.
Možda je baš to ono što smo izgubili. Ne leto, nego dozvolu da neko vreme ne budemo korisni.
Stari Rimljani su za to imali reč. Otium. Danas bismo je lako pogrešno razumeli. Zvuči kao lenjost, kao nešto što treba opravdati. Ali za njih to nije bilo odustajanje od života, nego prilika da čovek izađe iz stalne trke i ponovo čuje sopstvene misli.
Čudno je koliko nam je danas teško da budemo sami sa sopstvenim vremenom. Čak i odmor pretvaramo u obavezu. Moramo negde da odemo. Nešto da vidimo. Nešto da doživimo. Moramo da se vratimo sa pričom.
A možda najbolji trenuci nemaju dobru priču. Možda su upravo oni koje niko ne bi umeo zanimljivo da ispriča.
Jedno popodne iz detinjstva ostalo mi je u sećanju bez ikakvog posebnog razloga. Nije se dogodilo ništa važno, ni putovanja, ni iznenađenja, ni velikog događaja.
Bio je samo jul.
Kuća je bila tiha. Vazduh je stajao iznad dvorišta. Negde u daljini čuo se pas, a onda opet ništa. Odrasli su spavali ili ćutali. Svet je nekoliko sati izgledao kao da je odlučio da se zaustavi.
Tada nisam znao da je to nešto posebno. Deca uglavnom ne znaju. Ona ne pokušavaju da sačuvaju trenutak, ona su u njemu.
Tek kasnije čovek shvati da su neki dani vredeli baš zato što nisu pokušavali da budu vredni.
Možda leto zato ima tu neobičnu moć da nas vrati telu. Tokom godine živimo uglavnom u glavi. Planiramo, računamo, poredimo. Nosimo sa sobom juče i sutra kao dve teške torbe.
A onda dođe jul. Sunce postane previše jako. Koža zapamti stvari koje je um zaboravio. Voda postane dovoljna. Čovek se seti da nije samo ono što misli, nego i ono što oseća.
Ipak, leto nije samo radost. Ima u njemu i jedna tiha opomena, možda zato što je jedino godišnje doba koje izgleda kao da traje duže nego što zaista traje.
Avgust uvek malo vara. Pun je topline, ali negde već nosi kraj. Veče počinje da dolazi ranije. Vazduh dobija drugačiji miris. Nešto se neprimetno pomeri, i odjednom znaš, iako još niko ne govori naglas, da je najnajduži dan prošao.
Čovek koji zna da nešto prolazi ume umešnije da proživi.
Zato možda summer vibe nije ono što nam reklame nude, nije boja peškira, ni fotografija mora, ni savršeno mesto na kojem se dokazujemo drugima.
To je pre onaj trenutak kada prestanemo da tražimo još nešto. Kada sednemo negde gde nam je dobro i ne pokušavamo to da ulepšamo. Bez potrebe da objavimo. Bez potrebe da objasnimo. Samo smo tu.
Možda je to ono što su ljudi u onom gradu sa spuštenim kapcima oduvek znali, a mi sada ponovo pokušavamo da naučimo.
Da postoje trenuci koji ne traže ime. Samo prisustvo.
