PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: TILDA BOGDANOVIĆ
FOTOGRAFIJE: ARHIVA PONTA LOPUD FESTIVALA
Tilda Bogdanović je komunikacijska stručnjakinja i kulturna producentkinja. Dugi niz godina radi u oblasti PR-a i razvoja kreativnih i kulturnih projekata u regionu. Svoju karijeru gradila je kroz rad u kreativnoj industriji, sa fokusom na stratešku komunikaciju i kulturni menadžment. Posebno je posvećena povezivanju umetnosti, prostora i publike kroz iskustvene projekte. Tokom pandemije, preselila se na ostrvo Lopud kod Dubrovnika, gde je razvila ideju o novoj kulturnoj platformi. Na tom prostoru nastaje Ponta Lopud, njen najznačajniji projekat. Ponta Lopud je festivalska platforma koja objedinjuje film, džez i književnost. Festival je zamišljen kao intiman kulturni prostor koji podstiče susrete umetnika i publike. Kroz svoj rad Tilda Bogdanović insistira na autentičnosti, dijalogu i zajedništvu u kulturi. Danas se smatra jednom od ključnih osoba u razvoju boutique kulturnih festivala u regionu.
Kako će izgledati program Ponta Lopuda 2026. i jeste li spremni za početak?
Platforma Ponta Lopud 2026. donosi naše do sada najambicioznije festivalsko izdanje. Kroz filmski, džez i književni program nastavljamo da gradimo prostor susreta vrhunskih umetnika, mladih autora i publike koja traži autentično kulturno iskustvo. Program spaja filmske projekcije, masterklasove, koncerte, književne razgovore i druženja koja često postaju jednako važna kao i sami zvanični sadržaji.
Iako su filmski, džez i književni festival vremenski odvojeni, povezuje ih ista filozofija: stvaranje prostora za razmenu, dijalog i kreativno povezivanje. Svaki festival ima svoj identitet, ali se prirodno dopunjuju kroz zajedničke teme i umetnike koji učestvuju u više programa, čime nastaju snažne veze među ljudima i umetničkim disciplinama.
Ovogodišnje filmsko izdanje trajaće dan duže, a po prvi put poseban fokus stavljamo na filmsku muziku kao važan autorski žanr. Uz filmske večeri pripremamo i veliki koncert posvećen muzici Enija Morikonea u izvođenju orkestra, hora i rok benda. Posebno nas raduje što će kao solistkinja nastupiti naša predivna Tana Aleksa, suosnivačica i umetnička direktorka Ponta Lopud Jazz Festivala.
Tana i ove godine priprema izuzetan džez program uz međunarodno priznate mentore Omara Hakima i Rejčel Z Hakim, umetnike koji su obeležili svetsku džez scenu i čije će prisustvo mladim muzičarima biti neprocenjivo iskustvo.
Book Bridge ostaje veran svom hrvatsko-irskom konceptu promocije i slavljenja pisane reči dve kulture, a ugostićemo i već poznati i afirmisani književni festival „Pričigin“, što otvara novu dimenziju književnog dijaloga i povezivanja.
Pripreme za ovakve festivale traju praktično tokom cele godine, ali ono što nam je najvažnije jeste da, uz svu organizaciju, zadržimo spontanost, toplinu i intimnost po kojima je Ponta Lopud prepoznatljiv. Spremni jesmo, iako taj kreativni adrenalin nikada potpuno ne nestaje kada nešto stvarate iz srca.
Termini festivala 2026:
- – 28. 06. — 6. Ponta Lopud Film Festival
- – 29. 08. — 4. Ponta Lopud Jazz Festival
- – 19. 09. — 3. Ponta Lopud Book Bridge
Ponta Lopud danas deluje kao više od festivala — gotovo kao intimni kulturni svet. Kako biste opisali njegovu dušu?
Ponta Lopud je pre svega prostor susreta i poverenja. To nije festival koji želi da impresionira veličinom, već dubinom iskustva. Njegova duša je u razgovorima nakon projekcija i koncerata, zajedničkim večerama i osećaju da su ljudi zaista prisutni jedni za druge.
Na Lopudu se prirodno brišu hijerarhije. Mladi filmski autori sede za stolom sa oskarovcima, mladi muzičari razgovaraju sa dobitnicima Gremija, a publika nije odvojena od umetnika. Upravo zato ljudi Pontu često doživljavaju kao mali paralelni svet — sporiji, iskreniji i topliji od svakodnevice na koju smo navikli.
Ponta Lopud odiše sofisticiranošću i posebnom estetikom. Koliko je važno da kultura danas ima i lepotu ambijenta?
Mislim da lepota nije luksuz, već važan deo kulturnog iskustva. Način na koji doživljavamo umetnost povezan je i sa prostorom, svetlom, prirodom i atmosferom. Kada gledate film pod zvezdama ili slušate džez uz more, otvarate se na drugačiji način.
Nama nikada nije cilj bio stvaranje glamura radi glamura. Estetika Ponte proizlazi iz poštovanja prema umetnosti i ljudima koji dolaze. Želeli smo da stvorimo prostor u kojem svaki detalj nosi osećaj mira, pažnje i autentičnosti. U vremenu vizuelnog haosa, možda je upravo ta smirenost postala najveći luksuz.
Šta je ono što Lopud daje umetnicima, a što veliki gradovi više ne mogu?
Vreme i prisutnost. Veliki gradovi postali su mesta stalne distrakcije i ubrzanja, dok se na Lopudu ljudi vraćaju jednostavnijim i stvarnijim vrednostima: razgovoru, slušanju i međusobnoj povezanosti.
Ostrvo ima posebnu tišinu koja umetnicima omogućava da se povežu sa sobom i drugima. Ovde nema pritiska da stalno morate biti vidljivi ili „u pogonu“. Možete jednostavno biti čovek, umetnik i sagovornik, a upravo je ta mogućnost stvarnog kontakta danas postala retkost.
Živimo u vremenu brzog sadržaja i kratke pažnje. Može li kultura danas još uvek da menja ljude?
Verujem da može, možda danas čak i više nego ranije. Upravo zato što živimo ubrzano, ljudi imaju sve veću potrebu za iskustvima koja ih istinski dotiču i usporavaju.
Kultura ne menja ljude preko noći i ne može se meriti klikovima. Ponekad jedna rečenica iz knjige, jedan kadar filma ili jedan koncert ostanu s vama godinama i promene način na koji gledate svet. Mislim da ljudi nisu izgubili potrebu za dubinom, samo su zatrpani bukom.
Ponta Lopud okuplja velika međunarodna imena. Šta presudi da neko poželi da dođe baš na Lopud?
Naravno da je važan kvalitet programa, ali mislim da ljudi pre svega dolaze zbog atmosfere festivala. Mnogi naši gosti kažu da na Ponti prvi put nakon dugo vremena mogu da razgovaraju bez pritiska industrije, crvenih tepiha i formalnosti.
Ovde postoji iskrenost i bliskost koje se ne mogu veštački proizvesti. Kada umetnici osete da festival zaista neguje zajedništvo, razmenu znanja i ljudskost, požele da budu deo toga. I često nam se vraćaju upravo zbog tog osećaja pripadnosti.
Postoji li trenutak tokom prethodnih izdanja festivala koji vas je posebno emotivno dirnuo?
Takvih trenutaka bilo je mnogo, ali posebno me dotiču situacije u kojima vidim povezivanje mladih autora sa umetnicima koje su do tada gledali samo na filmskom platnu ili im se divili izdaleka.
Jedan od najlepših osećaja je kada shvatite da je neko zahvaljujući jednom razgovoru dobio novu hrabrost ili drugačije počeo da veruje u sopstveni rad. Tada shvatim da festival nije samo događaj, već prostor koji zaista ostavlja trag u ljudima.
Koliko je teško ostati veran sopstvenoj estetici i viziji u svetu koji neprestano traži spektakl?
Danas postoji veliki pritisak da sve bude glasnije, brže i spektakularnije, ali verujem da autentičnost dugoročno ipak ostaje najvrednija. Ponta nikada nije nastala iz želje za efektom, već iz potrebe da se stvori smislen i intiman prostor za umetnost i stvarne susrete među ljudima.
Kada veruješ u ono što radiš i imaš podršku ljudi koji su ti važni, prirodno ostaješ veran sopstvenom identitetu i ne podležeš trendovima koji su često površni i kratkog daha. Publika vrlo jasno oseća kada nešto nastaje iskreno, a kada je vođeno isključivo željom za pažnjom.
Najveće zadovoljstvo dolazi kada priznanje stigne od ljudi koje ceniš: umetnika, saradnika i prijatelja, partnera, suseda, ali i potpuno nepoznatih ljudi koji prepoznaju ono što radiš i dele sličan pogled na život i stvaranje. Tada shvatiš da ne moraš da pristaješ na pravila spektakla da bi ono što radiš imalo stvarnu vrednost i trajanje.
Mislite li da žene danas drugačije vode kulturne projekte?
Mislim da žene često donose drugačiji senzibilitet u vođenju projekata — više pažnje prema odnosima, atmosferi, detaljima i zajednici. Naravno, ne postoji jedan „ženski način“ vođenja, ali primećujem da mnoge žene projekte grade kroz povezivanje i dugoročno poverenje, a ne kroz hijerarhiju moći.
Meni je bilo važno da Ponta ostane prostor empatije, otvorenosti i saradnje. Verujem da upravo takvi modeli danas postaju sve važniji u kulturi.
Tema junskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Iz kojeg si ti svemira?“. Iz kojeg je svemira Ponta Lopud i vi?
Ponta Lopud je iz svemira u kojem još uvek postoji vreme za razgovor, tišinu, umetnost i susrete koji nisu površni. Iz svemira u kojem ljudi sede zajedno do kasno u noć i razgovaraju o filmovima, muzici, knjigama i životu.
A ja sam verovatno iz istog tog svemira — onog koji još veruje da kultura može da povezuje ljude, obogaćuje ovaj mali, neverovatno inspirativni otok i stvara osećaj pripadnosti. U današnjem svetu to možda zvuči idealistički, ali mislim da upravo takvi mali univerzumi postaju najdragoceniji.
