PIŠE: BRANISLAV JANKOVIĆ
Postoji li “realan” život?
Namerni ili slučajni. Sa ili bez navodnika – oni su tu samo da nam daju razlog, motiv, opravdanje, objašnjenje (uglavnom nemušto), a ponekad i alibi za stvari koje smo uradili, ili nismo.
Vođen ili zamišljan, planiran ili prepušten baba – vračarama, astrolozima ili prorocima što ni sami ne znaju kako će završiti (na lomači ili prognani, zavisno od vladara) život postaje lepši kada počnemo da gubimo vreme u sanjarenju, tako divnom, jer tamo smo sve što nismo pred ogledalom. Izgubimo želje i nade (a od sanjarenja nema vajde) i pristanemo na surovost sopstvenih dana, što započinju jutrima, pa se završavaju noćima.
Što započinju jutrima, pa se završavaju noćima…
Što započinju jutrima, pa se završavaju…
Što započinju…
Svemir ume da bude strašno dosadno mesto.
Sva sreća pa se sudara sa drugim kosmosima, te dva ili više dosadna mesta mogu stvoriti nešto zanimljivo. Možda neki početak ili barem pokušaj bekstva od crne rupe što preti da nas proguta. Nas, tako neverovatne i jedinstvene, besmrtne (za nas bogom dane ne važe zakoni prirode, mi nikada nećemo umreti).
Ili su sudari svetova načini da pobegnemo iz svog, da se očešemo o nečije rame, u prolazu, na ulici, dodir kod hvatanja za istu kvaku, pogled sa očima koje se smeše ili plaču, prolazak pored nekog koga više nikada nećemo sresti, pa živeli stotinu godina, a tako nam se čini poznat, možda iz nekog prošlog života.
Ili drugog svemira.
Omeđeni smo ljudima iz prošlosti. Njihovim kosmosima. Zajedničkim stvarima, događajima, onim što nismo ili jesmo uradili. Svaka naša misao je cigla na zidu barijere kojom se branimo od sveta. Što više misli to je zid viši. Zato sve ono što čini naš život, od rođenja, pa do najglupljih sitnica (ako uopšte smemo da pričamo o postojanju nebitnog) guramo uvis, podižemo. Da nas štiti i pokaže koliko smo, u stvari, ne dobri neimari, već uplašeni poput dece.
Toliko mnogo propuštamo od života zbog svojih strahova, stečenih ili urođenih. A svemir baš briga ako ne želiš da okusiš sve ono što nudi.
Oko mog svemira, na zidu su ispisane rečenice mudraca. Naškrabane su delom cigle podignute sa zemlje (zajedno sa punom šakom zgrabljene prašine) u nedostatku nečega drugog, čime bih ubio belinu tog zida preko kojeg se više ne može pogledati, jer je postao toliko visok, da mi ni penjanje na merdevine ne bi pomoglo.
Kod zidanja tolikih zidova, trebalo bi zasaditi i mladicu visokog drveta, da možemo da se uspemo iznad naše odbrane (jer šta je zid nego zaštita i maska) i pogledamo preko horizonta od čega se to i dalje štitimo i da li je neprijatelj ispod zidina ili se nije ni pojavio. Da nam grane tog drveta posvedoče o besmislenosti zida kojeg smo celog života zidali, pojedeni brigama, strahovima i sumnjama.
Sada samo grebem po njemu, pokušavajući da se popnem, jer iza tog kamena se čuju glasovi dragih ljudi koje sam ostavio tamo, ali jedva, tek da shvatim da se sve više udaljavaju i da će jednog dana nestati.
Dajem sebi za pravo da izdam Boga, ali ne i sebe. A tako dobro sam to radio, kao da sam na takmičenju – zlatna medalja je uvek bila moja. I onda, jednog dana, zidovi počnu da se primiču, ostavljajući nam sve manje prostora, drobeći naše medalje i pehare, diplome i zahvalnice. I onda Bog, smešten na vrhu zida, počne da se smeje i pokaže vam srednji prst.
„Bravo, šampione!“, kaže vam dok posmatra kako imate sve manje vazduha i shvatate da će vas vaše sopstvene izdaje ugušiti.
Ne znam šta mene, u stvari, pokreće – znatiželja o događajima budućih dana (mora se priznati da sve dok dišemo očekujemo velike stvari, te smo skloni, omeđeni svojim intelektom, obrazovanjem, maštom, da mnogo toga nebitnog, proglasimo istorijskim i nezaboravnim, zarad jedne stvari – nepriznavanja uzaludnog i nebitnog sadržaja našeg bivstvovanja na ovoj kugli što se Zemlja zove) ili me možda napred gura prošlost… Hm, to je zanimljivo razmišljanje – događaji iz prošlosti kao gorivo za vožnju u budućnost. Imaju li moja sećanja dovoljno oktana za brzu i startnu vožnju ili će mi dizel iskustva usporiti i zakloniti pogled dimom? I kada život prepun uspeha počne da kašljuca i stane, po pravilu daleko od benzinske pumpe ili pomoći na putu?
I koga smo to vozili sa nama?
Da li se samo vadimo na svemire, ili možda sanjamo?
