ПИШЕ: ДАНИЈЕЛА МАРКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈА: ИВАНА ТОДОРОВИЋ
У време Обреновића једна биљка афричког порекла откривена је у околини Ниша, а тим поводом споменућемо и доктора Саву Петровића, дворског лекара Милана Обреновића. Сви подаци говоре да је заједно са многоопеваним Јосифом Панчићем описао ту биљку, а тражећи јој име, стигоше до краљице – Наталије.
Град у коме живим више од десет година, описиван још од доба Римског царства, а по много чему познат и из доба Обреновића, сусрео ме са много принчева и краљева, али ретко којом краљицом.
Једна се од таквог краљевског рода појавила, а друговале смо, чини ми се, и пре идеје о њеном рођењу. Да, познајем родитеље, пре који дан смо рачунали јубилеј који заједно окупљени око певница Пожаревца и Костолца славимо и сами не верујући да се трпимо и још стражимо једни за друге. Да, знам, сада ће многи помислити, какав јубилеј, тек деценију и више, а има пријатељстава од века целог…
Има, али све су ређа, а све чешће станице на којима многи силазе из воза и композиције и исповедају неку нову културу самоће. Одатле пишем о пријатељству свуда и на сваком папиру, трчим сусрету и када се ноге уморе, причам и пишем и када људи престају да читају, рачунам, биће то податак новим рамондама, о људима који су волели сусрете и њима своју веру покушавали да објасне.
Учим и даље историју света а једина лекција је – човек. Сваки сусрет – по једна страница историје. Зато су уџбеници различити, не можемо униформисати сусрете и када све почне униформе да носи, испашће неко из тих „уни” величина и „форма” профила и похитаће у историју – сусретом изненадним.
Како то знам? Верујем, па видим, као што сам видела да ће једна Наталија бити краљица (опет). Да ће једна лоза овог времена опет бити лоза Од Писма и Речи и да им наша писма и речи можда буду на корист.
Наталија је ђак другог разреда основне школе. Пре школских дана била је моја подршка на књижевним вечерима, радознало гледајући моје цртице којима сам покушавала да кући од речи дам прозоре, врата, стазу, димњак.
Да, пре школских дана Наталија не само да је знала да чита него је знала и шта хоће и за кога гласно чита, знала је да допуни и да дâ свој печат свакој написаној страници.
Видим (верујем) да мој живот иде у корице сусрета, многа су укоричена издања, али ништа неће бити мерљиво са тиме да сам једну Наталију надахнула да пише.
Трећи пут се срећемо различитим поводима, а она ми чита са рачунара своје текстове, кратке формате наслова на које сам љубоморна, јер нису дечји а само их је дете могло дати. Знатижељно се распитује како дете може написати књигу, како код издавача стоје правне ствари и све друге и не одустаје. Родитељи мисле да ће је проћи уз обиље других интересовања и ова знатижеља, али мене не пролази жеља да саопштим свету да још увек можемо бити инспирација и подршка деци. Нису то „нова деца”, „ново време”, „нови свет”, „нови тренд”, то смо исти ми, исти свет, иста детињства, исти одрасли, само смо заборавили да се расте непрестано у свим правцима па и уназад може се расти, разабрати ко смо желели да будемо и најпре како, чиме, са киме? Не посвећујемо људима ново време, него своје време, не рађају се нова деца, него наша деца, нема новог света, старији не може бити, ништа ново до једино нових сусрета који једини нешто ново могу својим именом назвати, уписати се у свој уџбеник и стално из њега учити.
Текст сам хтела да назовем „Када Наталија пише књигу”, али одвело ме краљевство сусрета на другу страну и ето краљице – рамонде. Једноставно лепе, нико вам букет од ње неће направити нити продати, а значи сабирак историје једног времена, народа. Боје која не задивљује али одмара, симболике којој не можете и да тражите шта приговорити. Наравно да увек има више приговарача од проповедача. Има доста, истини за вољу, и проповедника приговарача, али пробајте да избројите колико има инспирисаних и оних који инспиришу. Много више, знам, јер верујем, а верујем јер се сусрећем са људима, док ме „трчање” не заболи.
Пробајте да напишете књигу наслова „Имам времена за…”. Видећете колико људи заправо у књигу може да стане. Времена имамо, свет је наша домовина, све је могуће уколико већ овог трена изађете и сусретнете се са неким. Напишите страницу књиге, не излазите на станицама сумњи, не одлазите (из) од (свих) страхова јер они умеју и да упозоре на амбис, не питајте назване интелигенцијом дугмиће – зауставите човека, не поклањајте букете, одведите неког на целу ливаду јер никада не трошимо време своје или туђе већ новчанике пуне празнина који сабирају одузимањем и воле да то назову „новим”, јер само оно има вредност унапред одузетој могућности да остари (са нама) јер у себи има потенцијал да се троши и потроши пре него постане било чије.
Имамо времена за живот по мери душе, како је тема мајског броја, а дилеме нема: време, кажу, не можемо да вратимо – и нећемо, треба нам, нећемо да враћамо ни једни друге, само да се сачувамо и све Наталије света писаће своје књиге а ми у речи издаваштво не читамо издају већ давање и даривање. Живот по мери рамонде. Имамо времена.
