PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTO: STEFAN SOKOLOVSKI
Da li veću moć ima zagrljaj kojeg primate ili kojeg dajete? Zagrljaj koji dajete često ima veću moć – jer u tom trenutku vi ulažete deo sebe, svoje topline i pažnje, otvarate srce i birate da nečije postojanje učinite lepšim. Kada primate zagrljaj, on može biti moćan i utešan, ali njegova snaga zavisi od davaoca. Snaga davanja je kreativna i transformativna. Šta dobijate kroz zagrljaj?
Zagrlila sam svetlost, a ona mi je donela unutrašnju jasnoću i tišinu u kojoj sam prvi put precizno čula sebe, oslobođenu od straha, sumnji i svega što me je sputavalo da budem ono što zaista jesam. I svetlost me je obasjala.
Zagrlila sam nebo, a ono mi je donelo put, osvetljen zvezdama snova koje šapuću tajne univerzuma, vodeći me ka mestima gde moje srce konačno može da pronađe svoj mir. Jer “onaj ko je više video, želi videti još više”, pisao je Predrag Matvejević.
Zagrlila sam sunce, a ono mi je donelo toplinu koja je rastopila sve sumnje u meni, njegovi nežni zraci obasjali su moj put i hrabrost da kročim ka novim horizontima, neustrašiva i slobodna. A sloboda nije za svakoga, samo za one koji je mogu podneti i poneti.
Zagrlila sam mesec i dobila sam novu transformaciju, osvetlivši me srebrnim zracima, rasvetlivši skrivene delove moje duše i probudivši moć da se obnavljam iznutra, poput noći koja se stalno rađa iz tame. Mesec me je naterao da zaronim u unutrašnje ponore u koje ne volimo da zalazimo.
Zagrlila sam pustinju, a ona mi je donela beskraj, snagu ljubavi u tišini, kao u filmu Engleski pacijent – svaki zrak sunca i svaki vetar nose priču srca koje voli uprkos svemu.
Zagrlila sam okean a on me je odvukao u svoje dubine koje su bile i moje, shvativši da su svi odgovori u nama. Njegove struje uveukle su me u nepoznato koje me je čekalo.
Zagrlila sam muziku i ona mi je obojila dušu i pretvorila je u melodiju.
Zagrlila sam putovanja, jer nema heroja koji sede. “Onoga koga vole Bogovi, pošalju ga na put”, rekao bi naš čuveni putopisac Stevan Pešić, a svaki korak na tom putu mi je otkrivao nepoznate svetove, ljude čija su srca poput otvorenih knjiga i trenutke koji ostavljaju trag večne mudrosti u duši. “Putovanje je ne samo slika duge nomadske istorije čovečanstva, već i izraz njegove budućnosti.”
Zagrlila sam reč, ne da bi me “ubila prejaka”, kako bi rekao Branko Miljković, nego da bih našla onu izgubljenu. Onu koja spašava, zaceljuje, umiruje, osnažuje, potvrđuje, vodi i voli.
Zagrlila sam tajnu, onu koja nosi težinu neizrečenih istina.
Zagrlila sam lepotu koja mi je donela iskru koja obasjava svaki kutak moga bića, snagu da prepoznam čudesno i mudrost da prihvatim prolaznost svega što volim.
Zagrlila sam sebe, onu koja nosi u sebi svetlost, nebo, sunce, mesec, tajnu, istinu, lepotu, reč, muziku, okean, pustinju i u tom zagrljaju otkrivam beskraj svojih mogućnosti, snagu da volim i hrabrost da kročim putem svoje duše. Jer arhitektura duše je samo ona koja zna da spoji tišinu i zvuk, snove i stvarnost, gradeći unutrašnji svet u kojem svaka emocija, misao i tajna imaju svoje mesto i svrhu.
