Dragi naši čitaoci,
Pred vama je jedan duboko isceljujući broj — broj posvećen zagrljaju. Onom jednostavnom, a tako moćnom činu koji nas vraća sebi, drugima i životu.
Postoji nešto iskonsko u susretu i zagrljaju dvoje ljudi. U tom gotovo nečujnom dodiru tela i duše, brišu se granice, nestaju reči, a čovek se vraća svom najčistijem, najranjivijem i najistinitijem biću. Kao da nas zagrljaj podseća ko smo bili pre nego što smo naučili da se štitimo, da se udaljavamo, da ćutimo.
Zagrljaj je prostor sigurnosti. Tiho obećanje da nismo sami. Nevidljiva nit koja nas povezuje sa drugima, ali i sa sopstvenim srcem. Kada se dvoje ljudi zagrle čuju se dva srca, a dva su jača od jednog.
Zagrljaj je naša najdublja potreba. On nas podseća da osećamo, da pripadamo, da živimo. U tom jednostavnom činu — zagrliti i biti zagrljen — sabrana je suština postojanja: potreba da pripadamo, da budemo viđeni i da u drugome pronađemo sopstveni odraz.
Ovaj broj posvećen je upravo toj nežnom, a snažnom gestu. Zagrljaju kao terapiji, kao jeziku bez reči, kao umetnosti življenja. Jer ponekad je jedan zagrljaj dovoljan da omekša dan… a nekada i da promeni čitav život.
“Postoje dani kada je zagrljaj jedino šta nam treba da ponovo osetimo da smo živi.“
Vaša Anima Mundi
