ПИШЕ: САНДРА МИЛТЕНОВИЋ, МР. ПРОФ. СРПСКОГ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ/ ПЕСНИКИЊА, АУТОРКА ТРИ ЗБИРКЕ ПОЕЗИЈЕ („САМО ЧЕКАМ ДА ПРОЂЕ“ 2023, „МЕМЕНТО“ 2024, „ОБИЧНА ПЕСНИКИЊА“ 2025, ИЗДАВАЧКА КУЋА: СЦЕРО ПРИНТ)
ФОТОГРАФИЈА: АНА ПАНДОРА ИГИЋ
Сви крећемо на путовање са пуном душом, максималном енергијом и дубоким џепом, очекујући ништа мање осим ужитка и лепих околности. Иако, махом, сваки први корак обећава, док трепнемо – освестимо да смо већ увелико у проблему; са рањеном душом, незнаним и страшним ситуацијама и потпуно новчано сломљени!
„Када се то десило? И како? Само што смо се упустили у мисију!“, питамо се, размишљамо, несвесни да живот не чека, живот тече и нема времена за нас јер нисмо његова једина брига! Ту су генерације нових људи којима се треба дати. А ми, животом изграђени, већ имамо довољно материјала и идеја да можемо самостално да пловимо. Нико не размишља тако док не упадне у корен олује и изађе из страшног бродолома мудрији и јачи.
Тако је и ауторка овог текста упловила у љубавне, пословне и животне воде позитивно, оптимистично и срећно! Предивна, млада, заљубљена, светски путник леђа о леђа са вољеним, висока и заслужена диплома јој се налазила испод руке, огромно звање ПР-а у Служби за сарадњу са медијима тадашњег председника Републике Србије красило јој је лице! Руковање са светским лидерима политичке сцене, сарадња са звучним српским медијским именима низали су се попут бисера на огрлици, уследио је и дијамантски венчани прстен и чинило се да је цео свет освојен. Цео свет освојен пре тридесете године живота. Каква замка!
Одједном, знаци олује. Хладно време пред велику буру. Мрак. Нешто није у реду. „Гадно је. Разводе ти се родитељи. Дођи у родни град. Гадно је, сестра је добила нападе панике, дођи у родни град. Гадно је, нису ти добри резултати, мораш на лечење. Гадно је, вољени је љут, каже да си га изневерила и да не може да се ослони на тебе.“
Приоритети су постали пластични, видљиви и захтевни. Да би спасила себе, морала је да поништи своја достигнућа. Дала је отказ, диплому је ставила у фиоку. Променила је професију и постала пчеларка. И као што то обично бива када се засеје квалитетно семе, нашла се у тој области. Остварила је одличну комуникацију са пчеларским удружењима. Прогласили су је ПР-ом Пчеларске Апитерапеутске Коморе. Повезала се са великим светским именима из те области. Држала је онлајн конференције на АПИМОНДИ церемонијама и догађајима. Учествовала је у едукацијама за лечење пчелињим производима. Направила је апитерапијску кућицу, попут слане собе, од храстовине (јер храст је дрво благородно које лечи) где се налазило 7 кошница, 3 за посебне инхалације директно из кошница и 4 испод дрвене клупе где су лежали пацијенти оптерећени бројним тегобама. Вибрације пчела такође лече.
Када је напунила тридесет година, родила је сина! Дар! „Хвала ти“ – шапутала је Универзуму, јер се бојала да пусти глас. Да се опет срећа не претвори у бол. Нажалост, претворила се. Рекли су јој да мора да прима болне и мучне инјекције две године како би јој се здравствено стање стабилизовало. Хормони су бујали. Вољени је постао још захтевнији и врло незадовољан својом партнерком. Син је растао уз напет однос, иако су се сви трудили да све изгледа нормално. Преплављена подливима и модрицама од убода, што пчелињих, што од инјекција, ауторка овог текста примала је убоде и од своје девојачке породице, од момачке породице свог супруга, од свог вољеног. У његовим очима није више била грандиозна, пуна харизме, већ обична пчеларка, домаћица, класична мајка. Изнемогла, схрвана, сломљена, понижена, пресечена у највећем цвату, пала је на колена и крикнула: „Молим те, помози ми. Ружан је према мени. Малени цвет није низашта крив. Ове инјекције ме боле. Не испуњава ме овај посао“. Једино је Универзум могао да упије њену душевну бол, а осети физички како се труди и мучи. Помогао је онако како само Универзум може да помогне! Дао јој је ДВЕ девојчице, близнакиње! Издржала је терапијски рок! Деловало је да је сада све како треба! Али, оно зрно у срцу није било задовољно. Диплома је чучала у фиоци. Животни позив је заробљен. Вољени је био још нервознији и незадовољнији својом партнерком, иако едукује, подиже, гине око троје деце, држећи дом уредним, чистим, сређеним, мирисним од најлепше спремљених домаћих јела.
Тада је таленат прошао кроз пукотину незадовољства и ауторка овог текста (у наставку – Поетеса) почела је да ниже стихове! Из бујице стихова родиле су се рецензије, позитивне критике и јавне промоције! Поетеса је годину за годином (за сада) објавила чак три збирке песама! Деца су расла, а незадовољство вољеног, нарочито након прве збирке песама, постало је још веће и врло гласно. Ама, нешто није у реду. Свако би био захвалан, срећан и љубазан. „Не знам шта још да урадим да бих била боља. Врло је незадовољан“ – посегнула је опет за одговорима. „Покупи децу и бежи у родни град. То ће га смирити и опаметити“. Има ли већег благослова од директних савета Премудрог Космоса?
У целом процесу бежања, лутања, тражења, Поетесу су приметили неки људи. Упутили су је на неке друге дивне људе који су јој вратили самопоуздање и веру у своје Ја. Вољени је у сузама повукао Поетесу назад у свој дом, заједно са дечицом. Сада су све шаховске фигуре правилно постављене. На путу је и четврта књига поезије. Таленат је постао приметан. Поетеси се отворио прави пут свог животног позива, али тако да помири и породицу и посао – упушта се у интернет сферу професуре: држање онлајн часова странцима, али и људима из Србије, којима је тешко да савладају српски језик.
Почиње МОЈА НОВА ЕРА. А вољени? Заувек ће бити вољен. И незадовољан, али тихо. Изнутра.
