PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: MARIJA IVA GOCIĆ, NIKOLA PRŠENDIĆ, GORAN GOCIĆ
Već osećam proleće, iako je sredina februara 2026. Neke stvari prizivamo osećajima. Doručak je spreman, švedski sto u Radisson Collection Old Mill hotelu u Beogradu. Zahvalna sam menadžmentu hotela koji prepoznaje ideju i podržava moju viziju Refresh Your Breakfast. Svakog meseca okupim divnu ekipu intelektualaca sa kojima uživam u svakom zalogaju uz razgovor i tako već 11 godina. Danas su sa mnom opet neki divni ljudi, neki lep svet. Marija je umetnica, Nikola je slikar, Goran je pisac. Srbija ima čime da se ponosi. Ima takve ljude, brilijantne mozgove, duše koje su široke kao ruska stepa, srca puna ljubavi.
Marija Iva Gocić (1998) je umetnica iz Beograda, čiji rad objedinjuje performans, instalaciju, site-specific intervencije, kao i participativne i kolektivne prakse. U svom radu istražuje poverenje — kako se ono gradi i održava među ljudima, ali i kako nastaje i nestaje u odnosu prema medijima, percepciji i društvenim sistemima. Kroz svoj rad, nastoji da oblikuje drugačiji unutrašnji pejzaž, zasnovan na nežnosti, pažnji i obzirnosti prema drugima i svetu. Studira filozofiju na Univerzitetu u Beogradu i članica je kolektiva Sisters Hope, nagrađivane performans grupe sa sedištem u Kopenhagenu. Izlagala je i izvodila performanse u Srbiji, širom Evrope, kao i u Aziji i Južnoj Americi. Među njenim najskorijim radovima izdvajaju se performans Home, izveden ove godine u Muzeju moderne umetnosti Kunsten u Alborgu u Danskoj, zatim Vežba uljudnosti, predstavljen 2025. u galeriji U10 u Beogradu, Swamp Spell, izveden iste godine u Valonija-Brisel centru u Parizu, u okviru festivala Performissma, kao i Sisters Academy, realizovan u palati Palazzo del Principe Naselli u Aragoni, u okviru programa italijanske prestonice kulture za 2025.
Nikola Pršendić (1979), savremeni umetnik, akademski slikar iz Velikog Gradišta, koji živi i stvara u Beogradu. Diplomirao je 2005. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek grafika. Tri godine kasnije se preselio u Rim na specijalističke studije slikarstva, na gradskoj Akademiji lepih umetnosti. Dobitnik je prve nagrade na konkursu Umetnost i sport 2010. u Rimu. Imao je dve samostalne izložbe u galeriji l’Affiche u Milanu. Nikola je sarađivao sa italijanskim vajarom i filmskim rediteljem Đovanijem Albanezeom, pružajući mu kreativne konsultacije i kuratorsku pomoć. Izlagao je u zemlji i inostranstvu.
Goran Gocić je koautur pedesetak zbornika, uz pisce kao što su Harold Pinter i Mihail Epštajn. Njegovu prvu studiju Endi Vorhol i strategije popa (1997) ilustrovao je američki fotograf Bili Nejm. Internacionalni akademski hit Kult margine: Filmovi Emira Kusturice (2001) može se naći u bibliotekama širom sveta i najcitiranija je filmska studija koju je napisao neki srpski autor. Bestseler Tai (2013) osvojio je NIN-ovu nagradu i jedan je od tri najnagrađivanija srpska romana. U potonjim Gocićevim autofikcijskim romanima Poslednja stanica Britanija (2017), Čovek iz Nehata (2021) i Fikser (2026) takođe dominiraju emigrantske teme i potraga ne samo za identitetom, već i iskupljenjem. Gocić je objavio i knjigu poezije Elen (2017). Dobitnik je osam nagrada za pisanje. Od 1987. do danas, njegove je radove objavilo ili emitovalo tridesetak medijskih kuća na 13 jezika, uključujući Politiku, RTS, Kanal 4 i Bi-Bi-Si.
Šta za vas znači stvarati danas, u vremenu prezasićenom slikama i informacijama. Kako zaustaviti pažnju baš na vaše delo?
Marija: U svom radu se često bavim upravo tim pitanjem. Kako da izađemo na kraj s prezasićenjem, kako da razlučimo šta uopšte želimo, šta nam je potrebno, šta je istinito, a šta je samo buka. Publiku ne pokušavam dodatno da stimulišem, već joj nudim nešto drugo, ne spektakl, već odmor, možda momenat jasnosti. Ne trudim se da joj izađem u susret, već se skrivam, usporavam, izazivam je. Publika mora da odluči da zastane, da posveti vreme, da zakorači dublje. Taj čin pažnje tada postaje njen, a ne moj uspeh.
Nikola: Mislim da je sadašnje vreme perfektan i zapravo jedini momenat za stvaranje. Nikada vremena nisu savršena, a godine prolete. Tako da iskoristimo današnji poklon, to jest sadašnje vreme da sa puno koncentracije probamo da postanemo ono što možemo.
Goran: Slažem se da smo prezasićeni. Mediji nas preplavljuju lažnim slikama, prepariraju banalnostima i bombarduju dezinformacijama. Ta šuma vešto zapakovanih budalaština s kojom se, hteli — ne hteli, svakodnevno susrećemo, postojano nam zlorabi emocije i zamagljuje rasuđivanje. Doći do osoba, ideja i sadržaja koji nas nadahnjuju, sve je veći izazov.
No najpouzdaniji put do javnosti oduvek je bio i zanavek će ostati onaj najteži: koristan, trajan i vredan doprinos opštem dobru. Trudim se da energiju fokusiram na to. Kad završim novu knjigu — a ove godine mi izlaze dve, roman Fikser i studija Crnotalasovci — gledam samo da obavestim javnost da one postoje. Agresivno reklamirane stvari su po sebi sumnjive. Ja niti znam kako se manipuliše publikom, niti želim da to naučim.
Može li umetnik sebi priuštiti tišinu i povlačenje — ili je prisustvo na sceni postalo deo same umetničke prakse?
Marija: Tišina i povlačenje meni vrlo brzo dosade. Potrebna mi je intenzivnija tišina, dublje povlačenje, više od introspekcije — gotovo ekstremni odmor. Još nisam potpuno dosegla to mesto, ali osećam da mi je potrebno. S druge strane, među ljudima se intenzitet suviše brzo dostiže. Potrebno je naučiti kada treba istupiti, a kada se povući, kada se ponuditi, a kada čekati poziv, kada prisustvovati, a kada biti odsutan.
Nikola: Sve može, ali svako „može” nosi par „moram” satelita. Možemo da živimo na splavu, ali moramo da trpimo ljuljanje zbog vode. Šteta je da se ne pojavljujete na sceni, to svakako pomaže. Kroz ljude bolje vidite šta ste sve rekli. Nekada nismo ni svesni šta smo rekli nekim delom.
Goran: Idealno, prisustvo na sceni je zasnovano na radu i kreativnosti, konkretnim delima i opipljivim dostignućima, a ne prosipanjem pameti i pačanjem u sve i svja. Postoji zlatno pravilo koje važi za sva vremena, pa i ovako smutna kakvo je današnje, i za sve ljude, pa i za umetnike. Čovek mora da nađe vremena za tihovanje i introspekciju ne bi li nekako dopro do vlastite duše. Tu leže i ključna pitanja i odgovori na njih.
Proces stvaranja retko je linearan. Kako prepoznajete trenutak kada je delo završeno — i postoji li on uopšte?
Marija: Osećam ovako: delo nastaje iz svojevrsnog naštimavanja ili usklađivanja sa univerzumom. Ne znam da li su to prave reči, ali to je najbolja formulacija koju imam. Znaci za to su suptilni: odjednom se stvari poklapaju, imaju isti ritam, pojavljuju se slike i osećaj da se čitav svet kreće u željenom smeru. Kako se delo nastanjuje u fizički svet, mnogo toga utiče na njegovu formu: prostor i vreme, mogućnosti, drugi ljudi. Sve to je deo njegovog života i potrebno je pustiti da mu se sve to dogodi i oblikuje ga. A kada je performans završen? Da li je gotov kada je spreman za izvođenje? Ne, jer njegov tok mora da ostane otvoren, dopuštajući da se desi nešto magično i neočekivano. Da li je onda gotov po završetku izvođenja? Mislim da čak i tad nastavlja da traje u sećanju i dobija novo značenje i smisao kroz vreme.
Nikola: Uporedio bih to sa spremanjem hrane. Postoji faza kada bi valjalo da se stane i obrok je spreman. Bolje je možda stati i ranije, nego da sve zagori. Fazu završavanja ne vidim kao nekakav vrh ili špic, već više kao visoravan.
Goran: Neki autori su čitav život doterivali jednu knjigu, poput Vitmana; drugi su stigli da objave čitave biblioteke. Trenutak kad je knjiga objektivno gotova ne postoji. Moguće je popraviti čak i Don Kihota ili Božanstvenu komediju. Svaki motiv, svaka tema, svaka ideja je početna tačka jednog beskraja. On se pretvara u konačnost kad autor jednostavno odluči da zatvori krug. Završavanje je stoga stvar intuicije: autor oseti da je u nekoj apstraktnoj ambiciji, težeći samo njemu znanom, intimno zacrtanom cilju dostigao kulminaciju.
Lično se veselo, čak i lakoumno upuštam u razne projekte, ponekad i one koji nisu za mene, a opako se mučim da okončam najvažnije među njima. Moj perfekcionizam je istovremeno i dar i kletva. Jednu studiju o odnosu bolesti i umetnosti radim preko 20 godina i još nisam zadovoljan njom.
Svaka umetnička odluka nosi određeni rizik. Koji najvažniji rizik ste morali da prihvatite da biste ostali verni sopstvenom izrazu?
Marija: Svaka odluka je rizik, ako je izlazak iz poznatog u nepoznato. Svima je teško da razluče šta je veliki, a šta mali rizik, koji je više, a koji manje važan. I možda je baš ta nemogućnost da precizno izmerimo rizik ono što nam omogućava da uopšte donosimo odluke. Kao i da stvaramo. Rizik je u prepuštanju, on je kao neko stalno stanje kretanja. Postojao je period kada sam pred izložbe i performanse osećala snažan strah i paniku. Taj strah je nestao nakon mog prvog dugotrajnog performansa, koji je trajao nedeljama bez prekida. Tada sam prešla sopstvenu granicu izdržljivosti. Izgubila sam strah od „scene” i izvođenja. Od tog trenutka, ni rizik više nije imao oblik panike.
Nikola: Teško pitanje, ali može da bude to da nisam prihvatio neke poslovne ponude kada sam shvatio da bih zbog radnog vremena bio slikar samo rekreativno.
Goran: Lično mi je najveća dilema i najriskantnija odluka bila oko prelaska na fikciju. Da li da postanem umetnik? Kad sam to konačno razrešio u svojoj pedesetoj, sve ostalo je bilo lakše. Umetnost je po sebi profesija visokog rizika. Ako čovek ne zalazi u teritorije izvan mape, ako se ne upušta u eksperimente, ako se boji da antagonizuje publiku, ako zazire od napipavanja sindroma u nastajanju — rečju, ako igra na sigurno — sva je verovatnoća da neće ni dobaciti do titule umetnika. Ko nije spreman da bude Džoni Hazard, bolje je da pronađe neko solidnije zanimanje.
Koliko je ego neizbežan deo stvaranja — i da li je moguće odvojiti umetničku ambiciju od potrebe za priznanjem?
Marija: Impuls vođen slavom je nemiran i hitar, u njemu postoji stalno merenje, poređenje i potreba za dokazivanjem. Impuls vođen stvaranjem je drugačiji: sabran, fokusiran, ponekad gotovo vanvremenski. Ipak, želja da budemo viđeni i priznati sama po sebi nije pokvarena. Potreba za publikom može dolaziti iz čežnje za razumevanjem i susretom, a ne iz taštine. Umetnost je relacijska, ona traži drugog, traži prostor razmene. Ambicija i potreba za priznanjem moraju biti razdvojene. Ambicija je unutrašnja, usmerena ka dubljem izrazu, većoj jasnoći, preciznosti i snazi. Priznanje je spoljašnje, deo profesionalnog života i dijaloga s publikom i institucijama. Važno je da ambicija ostane vezana za kvalitet rada, a da priznanje ne bude jedina potvrda sopstvene vrednosti.
Nikola: Ego je aktivni organizator adaptacije na stvarnost. Tehnički gledano, to nam je kao neki termostat za kontrolu emocija i odnosa sa okolinom. Mislim da je najvažnije da nam je taj termostat ispravan, onda nema brige.
Goran: Za umetnike su ono što Frojd zove superegom, egom i idom praktično sredstva za rad, kao za kovača čekić, kov i nakovanj. A pisanje proze je potreba da se vlastita biografija, scena, narod ili epoha samere i artikulišu kroz pripovedanje. Ako su nam pak snovi o slavi, uspehu i bogatstvu osnovni motiv i pokretač — maksima koju nam nameće liberalni kapitalizam — onda je čovek unapred osuđen na neuspeh.
Tema martovskog izdanja RYL magazina nosi naziv “My New Era”. Da li ste započeli svoju novu eru, novo poglavlje u životu, i kako ona izgleda ili će tek izgledati?
Marija: Moja nova era je počela! U njoj se mnogo manje brinem, a mnogo više se prepuštam.
Nikola: Mislim da na svakih pet godina počinje neka nova era. Ne znam zašto, ali tako smo valjda baždareni. Očekujem uvek pomak u dubljem izražavanju. Nešto kao pojas u karateu, idemo na novi, još jači DAN.
Goran: Uvek nam se čini da smo na pragu nove ere, vazda deluje da nam blistavi uspesi kucaju na vrata. Svoju novu eru vidim u kreaciji na neočekivanim mestima: u muzici, na filmu, na slici.
Moj prvi roman Tai će ove godine imati novog izdavača po imenu Kosmos i osmo srpsko izdanje. Zbog korekcija sam ga pročitao prvi put posle 13 godina. Divim se čoveku tako otmenog stanja duha. U pitanju je notorna sreća u nesreći. Sreća je što je on odlučio da zabeleži svoje meditacije 2011. godine, nesreća je što ja još nisam dobacio ni blizu njega.
