ПИШЕ: ЈОВАН ВИНЧИЋ
ФОТО: МИА МЕДАКОВИЋ
– Сине, душа ти певала – кажу да ме је отац благосиљао кад ме је први пут узео у наручје. Не знам има ли лепшег благослова. Души која пева, сви су путеви отворени.
Али ако прве песме које будеш чуо буду наше народне епске песме преткосовског и косовског циклуса и ако се из вечери у вече напајаш њиховом лепотом, куд год да кренеш, имаћеш чврсту повезаност са тим кореном.
Ако уз то одрастеш у кући у којој се брижност и љубав мање исказују речима, а више загрљајима, очима и делима, суђено ти је да препознајеш титраје душе, а људе и појаве доживљаваш интензивније од других.
Љубав према књижевности, уопште писаној речи открио сам врло рано, а употпунио је у гимназији. Дивна наша професорка Вера Молдован. Иако се одавно преселила у вечност, а ми њени ђаци већ смо у пензији, често је спомињемо. И свако има утисак да је за њега, баш за њега, гајила посебну наклоност.
Када је требало да се определимо шта студирати, позвала ме је у страну, загрлила и више наслућујући материјално стање породице, дала најдобронамернији савет:
– Знам да би желео да студираш књижевност. Тежак је просветарски посао. Недовољно цењен и недовољно вреднован. Упиши нешто што ће ти омогућити да издржаваш породицу, а читање и писање нека ти буду хоби, оаза у коју ћеш моћи да се склониш када ти буде тешко.
Да ли је одлука да упишем економију била најбоље решење? То је питање које и данас, по окончању радног века, себи постављам. Ево и сада када треба да напишем нешто на тему „Живим свој бестселер“.
Шта је то уопште „бестселер“? Чисто етимолошки, то би било нешто као најбоља продаја. Да ли живим своју најбољу продају? Умем ли уопште нешто да продам и колико су ме студије економије за то оспособиле?
Реално, чак ни себе као стручњака нисам баш нешто успевао да уновчим. Бар не колико објективно вредим. Студент, ако је мерити просечном оценом, врло добар. Шеф рачуноводства, сасвим солидан, одговоран, многи сарадници кажу да бољег нису имали. Аналитичност, осећај за детаље и тајминг, концентрација и усредсређеност изузетни. Билансе читам као отворену књигу.
Али као трговац, односно продавац, никакав. Теоретски све је јасно, али у пракси преговарање за сваки евро-цент, марже, калкулације, не иду од руке ономе чија душа пева. Душу која пева гуше параграфи, закони недоречени и често противуречни. Њој треба ваздух, простор да узлети и да се размахне.
Ипак, део карактера формиран у патријархалној сељачкој породици наученој да се да до успеха долази поштеним и истрајним радом, омогућио ми је завидну професионалну каријеру и пристојну егзистенцију.
– За будалу увек посла, рекли су још наши стари.
И тако, последњих неколико година основно занимање радим више рутински, а све чешће се окрећем писању. И у томе имам безусловну подршку супруге (ах, па она је толико субјективна да њен суд морам прихватати са резервом), деце (срећом, тата је још увек њихов јунак), рођака, колега са посла, колега књиговођа и, изнад свега, мојих Стошестића, другара из 106. генерације панчевачке гимназије. Има ту награђиваних писаца и песникиња, чије су књиге превођене на више језика.
Како сујети прија када ми кажу:
– Пиши, Винча, можда то неко занатски ради боље, али ти имаш оригиналност и емоцију која је немерљива, која се носи у срцу и не може се научити.
Да ли би евентуалне студије књижевности допринеле да моје писање буде боље? Вероватно. Можда бих тада и писао бестселере. Можда бих штанцовао књиге једну за другом. Да ли бих заслепљен тиражима, писао на неке универзалне теме које препозна свако, али дотакну ретко кога?
Да ли бих умео проникнем у душу обичног малог човека, комшије, пријатеља, сарадника? Да ли би ми новац донео радости колико гест мојих сарадника који су по друштвеним мрежама и приватним препискама годинама сакупљали моја сочињенија, сами осмислили наслов и корице и уобличили их у две књиге које су, у по једном примерку, штампали о свом трошку и две године заредом ми их поклонили за рођендан.
Да, ја сам писац бестселера са две књиге објављене у по једном примерку.
После свега не могу да не будем захвалан професорки књижевности на мајчинском савету. Основно занимање омогућило ми је стабилну егзистенцију и дало слободу да пишем како осећам, када хоћу, о коме и о чему хоћу. И добијем одговоре:
– Хвала и милион пута хвала од срца што си посветио време и пажњу нашем раду, заједници, животу. Твој таленат је феноменалан. Велики број људи упознала сам боље након тојих стихова.
– Ово је најлепши поклон који сам икада добила, ово је ремек-дело, част је бити у Вашој песми.
– О, Боже, каква емоција…
– Остадох без даха!
– Песма ти је за УХ и АХ!!!
– Од професорке књижевности: Не мора се бити песник кад имаш осећај да уз своје занимање поклониш овакве стихове.
– Опет ме преплавиле емоције… нежно, емотивно, топло као дечја душа.
– Ето, уђох и ја у песму – каже Диња и сад купује рам да урами и ову песму.
– Јова нам даје емотивну инфузију и подиже нас и када посрћемо и бауљамо, јер нас све живот понекад шиба трновитим, чворноватим „ шибама“.
Ако ове узвраћене емоције нису бестселер, не знам шта је?
Две књиге које су ми колеге поклониле имају немерљиву емотивну вредност. Одавно се каним да их одштампам. Али нешто ме ипак кочи. Шта? Одговарајуће уређење и припрема. Да буде онако. Баш светски! Достојно бестселера.
Случај, ако случај постоји, или Божја промисао, уредили су да ми се путеви укрсте са Миомириним баш приликом обиласка косовско-метохијских манастира. Да ми, ни не познајући ме довољно, понуди сарадњу, објави текст у септембарском броју RYL магазина и покаже како изгледа на светском нивоу, професионално опремљена публикација. Има нека тајна веза.
Сада знам шта и како. Бестселер је у најави.
