BEOGRAD ZA POČETNIKE

RAZGOVOR VODILA: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: SMILJANA POPOV
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

SMILJANA POPOV, AUTORKA I VODITELJKA EMISIJE „BEOGRAD ZA POČETNIKE“ NA TV STUDIO B. U NOVINARSTVU JE NAŠLA IDEALNU DOZU „PRIMENJENE KNJIŽEVNOSTI“. RADILA KAO NOVINAR SARADNIK EMISIJE „BEOGRAD NOĆU“ DRAGANE ĆOSIĆ, KAO NOVINAR REPORTER INFORMATIVNE REDAKCIJE, STRASTVENA BICIKLISTKINJA, ZAGOVORNICA BICIKLA KAO PREVOZNOG SREDSTVA BUDUĆNOSTI. ŽENA OD AKCIJE I LJUBAVI. VOLI I BRINE O SVOM GRADU NA AUTENTIČAN NAČIN. BEOGRAD IMA VIŠE LICA, A ONA IH PREDSTAVLJA KROZ REČ, SLIKU, ZANOS.

ŠTA POČETNIK TREBA DA SAZNA O BEOGRA­DU? KOLIKO SI PONOSNA NA SEBE I SVOJ RAD I TRUD KOJI ULAŽEŠ?

Shvatila sam da sam i sama početnica u pozna­vanju i voljenju svog grada tek kad sam počela da kopam po njegovoj čudesnoj prošlosti radeći TV serijal “Beograd za početnike”. Sigurna sam da mnogo zrelije volimo, poštujemo i čuvamo ono što bolje poznajemo.

Ljubav je kad nekog prihvatate i volite sa svim njegovim manama koje ne volite. Takva je moja Ljubav prema Beogradu. Ne volim u to šta se pre­tvorio, ali ne dižem ruke od Njega. I mislim da je i emisija “Beograd za početnike” čista ljubav i za ovaj današnji Beograd – kakav bi mogao da po­stane ako bismo mu svi malo pomogli…

Koliko je tajni u Beogradu pohranjeno i ne čudi kad živimo u gradu kog su kroz istoriju nebroje­ni belosvetski osvajači i imperije hteli samo za sebe, te su ga rušili i iz pepela iznova dizali čak 37 puta u poslednja dva milenijuma. To svaki Po­četnik treba da zna o Beogradu. Samo jedan po­gled na Ušće Save u Dunav daje jasan odgovor i zašto su ga toliko želeli. Na kakvom je čudesno lepom mestu Beograd rođen! Zbog tog pogleda tukle su se najveće vojske kroz istoriju, od Kelta i Rimljana do Austrougara i Turaka. Sa tog “brega za razmišljanje” (Fićir-Bajir, kako su Turci nazvali Kalemegdan), puca najlepši pogled na grad. Ali nije jedini. Jedan od najlepših pogleda u SFRJ i danas možete videti sa Aginog brda u Grockoj, gde je danas super restoran, u koji je nekad Tito dovodio Sofiju Loren na gratinirane palačinke.

No, mene je u Beograd ipak zaljubila ne njegova epska, herojska strana, već ona lirska: čovečna, multikulturalna, kosmopolitska. To treba svaki beogradski početnik da zna: Beograd je pose­ban, jer su ga tkale i mesile različite kulture, civi­lizacije, ti tzv. “beogradski stranci” najrazličitijih konfesija i etniciteta koji su mu u amanet ostavili velepena zdanja, institucije, prve fudbalske lopte, prve bioskope i fabrike čokolade, i šta sve ne. Ta multikulturalnost i multikonfesionalnost Beogra­da čini ovaj grad onim što zaista jeste po svom duhu. S druge strane, beskompromisna oprede­ljenost Beograda ka antifašizmu – to su sve naši ponosi na Beograd i to Početnici svi treba da znaju. Između dva svetska rata, na hiljade Beo­građana uličnom povorkom u centru grada slavili su romsku slavu tetka Bibiju, sa svojim komšija­ma, Romima. Isto tako, beogradska čaršija slavi­la je zajedno i čestitala i jevrejske i muslimanske i cincarske i budističke praznike! Jeste li znali da je Beograd imao prvi budistički hram u Evropi (posle Rusije)?

Svaki Početnik u voljenju i poznavanju Beogra­da treba da upozna Beograd kad sviće, kad se budi i sprema svaki dan da postane bolji, belji i čovečniji. Treba da Ga oseti i upozna na Badnje veče kad je pitom, nežan i prazan, po kućama. Beograd treba videti i osetiti kad trči maraton. Taj duh zajedništva je veličanstveno dirljiv. Beo­grad je divan i karnevalski i društveno odgovoran na “Kritičnim masama”, biciklističkim vožnjama svake poslednje subote u mesecu, kada na sto­tine Beograđana vozi bicikle kroz centar grada i bori se zdrave i humanije stilove života. Beograd treba upoznati kad god se njegovi sugrađani udruže u kakvoj plemenitoj ideji. Početnici treba da upoznaju kroz istoriju, ali i sadašnjicu mnoge misleće, hrabre, dobre Beograđane, koji su nje­govi navrliji ambasadori i koji su ga kroz istoriju učinili Velikim i Ponosnim.

“Ovaj grad je nekad bacao svetla daleko…”, kako Pesnik reče.

Istovremeno, taj dobri, pošteni, pravdoljubivi, po­nosni Beograd koji ima svest i savest radi, sanja i ne odustaje od sebe. Svega što je bio i što će biti.

Svaki Početnik treba da zna da je Beograd npr. najstarija urbana metropola Evrope stara 7.500 godina (Vinča), a istovremeno i kolevka prvih humanoidnih robota na planeti. Moliću lepo. I to nije nabusiti lokalpatriotizam, već živa istina. Prvi analogni računar u istoriji (i to na vodu, vero­vali ili ne) patentirao je Beograđanin Mika Alas. Prva bionička šaka u svetskoj robotici poznata je kao “beogradska šaka” koju su 60-ih godina 20. veka konstruisali naučnici Instituta Mihailo Pupin, kao i prve egzoskelete na svetu (pomoću kojih su paraplegičari mogli prvi put da hodaju) – što se smatra pretečom humanoidne robotike.

Beogradski Kosmaj su, verovali ili ne, mnogo bo­lje poznavali rimski imperatori, nego mi danas – bili su tamo najbogatiji rimski rudnici srebra u čitavom carstvu! Na desetine tajanstvenih rudar­skih okana iz vremena starih Rimljana i danas spava po obroncima Kosmaja. To mi je bila jed­na od najvećih avantura. Umalo i da glavu nisam ostavila na ulazu u jedno okno. Rimska grobni­ca u Brestoviku je posebno mesto u koju fizički možete da uđete i divite se antičkim freskama kompletno očuvanim. Iznenađujujuće je otkriće i poslednja noć pilota koji su branili beogradsko nebo 6. aprila, a koju su proveli u kafani u centru grada. Mogla bih vam pričati do sutra. Istorija Beograda je za sofisticirani blokbaster. A sva ta njegova čudesna, za mene neotkrivena mesta, otkrivam kako na svom biciklu, tako i listajući stare putopise, zbornike, istorijske čitanke, ali pre svega kroz druženje sa beogradskim nauč­nicima i pasioniranim, a stručnim istraživačima njegove prošlosti.

KOJI JE NAJLEPŠI DEO BEOGRADA KOJI VOLIŠ I BRANIŠ?

Kad četiri decenije živite u naselju koje je pre dve godine proglašeno za kulturno dobro Republike Srbije kao jedino zaštićeno naselje savremene arhitekture u ovom delu Evrope i jedno od tri u celoj Evropi, ne možete da se ne osećate pono­snom i privilegovanom, ali i pozvanom da svoje dragocene Cerak Vinograde čuvate svime što ra­dite – privatno ili profesionalno i javno. I još kad vam naselje postane deo stalne postavke najpo­znatijeg muzeja na svetu – njujorške MOMA-e, kao reprezentativni primer beogradske škole stanovanja i humane arhitekture, kao jedno od svega dva dela iz Srbije, status vašeg voljenog predgrađa ozvaničen je i osveštan javno kao na­cionalno i internacionalno kulturno nasleđe, mo­liću lepo. Što sam starija, to sam sve zahvalnija što živim u naselju gde je betonizacija zakonom zabranjena, kao i izgradnja kioska, komercijalnih sadržaja, bilo čega što odudara od tog “naselja po meri čoveka”. Ogromne zelene površine po­stale su retke i neprocenjive poput oaza u beton­skim pustinjama savremenih gradova. Cerak ih ima napretek, verovali ili ne, imamo pešačke uli­ce, a saobraćaj je proteran po obodu naselja, te unutar Ceraka vladaju pešaci, deca koja se igraju, psi i biciklisti. Idila! A ulice su svojevrsne, razbo­korene botaničke baste, jer su arhitekte planski sadile drveće po ulicama kojima su davali ime­na: Jasenova, Platana, Crvenih hrastova, Borova, Breza, Kedrova, Omorika… Zvuči pastoralno za jedno savremeno, urbano naselje, zar ne?

Svoj beogradski mir gotovo svakodnevno nala­zim i u obližnjem Košutnjaku, u kojim idem peš­ke, sa psima jako često, koji pored svojih ogro­mnih zelenih pluća za sve nas ima i neverovatnu i uzbudljivu istoriju, verovali ili ne. I Košutnjak se danas mora čuvati i braniti od seče, alave urbani­zacije, motorizacije i betonizacije, koja je postala savremena pošast naših gradova. Najlepši delo­vi Beograda su kraj njegovih reka, neki skriveni, ušiveni džepovi grada koje otkrivam na biciklu, što dalje od džungle na asfaltu. Pored Košut­njaka, Ada Međica moje je omiljene parče Beo­grada (izostanak struje tu zelenu enklavu usred grada sačuvao je od bahate komercijalizacije i urbanizacije), zatim Savski nasip od Novog Be­ograd ka Jakovu, pejzaž je za odmaranje očiju i umornog, nemirnog uma (ako apstrahujemo suludi auto-put bezakonja u koji su vlasnici ile­galnih vikendica pretvorili obaloutvrdu što je ne­čuven zločin i silovanje zakona).

FALI KNJIGA, REKLA BIH…

Eto mogu zvanično da obznanim. Našla sam iz­davača, tj. on mene. Tačnije Ona – mene. Izda­vačica. Knjigu sam počela da kuvam, na laganoj vatri. I biće. Kad padne prvi, drugi ključ, da odsto­ji, i serviram. I zovem sve na konzumaciju, tj. da je probamo i uživamo zajedno. Na nekoj maloj, velikoj svetkovini. Naravno da je Beograd glavni junak. Kako drugačije, te su svi volitelji Beograda pozvani. Javljam datum.

TVOJA FORMULA USPEHA

Okružiti se i utvrditi vlastitu Tvrđavu živim zidom dobrih, pametnih i plemenitih ljudi, boraca, survi­vera u sveopštom nadreality showu koji živimo danas i u ovom našem malom, ali i globalnom selu. Vežbati i negovati telo sportskom ili kojom drugom veštinom koja nam prija. Od koje nam srce kuca jače, a telo srećnije i mirnije. Za mene je to yoga – hatha i air yoga. Za mene je to Nje­govo Veličanstvo – Bicikl, kojim bukvalno plivam kroz vazduh, otkrivam grad, kontaminiram stres, sagorevam toksine i kalorije, a proizvodim sero­tonin. Šetati puno svaki dan, pešačiti, voziti bicikl, kretati se na sopstveni pogon i koristiti vlastite resurse više; biti na vazduhu, na suncu, disati du­boko češće. Izaći iz automobila i ići peške. Družiti se sa psima, sa decom, sa vedrim, konstruktiv­nim ljudima koji ne lamentiraju vazda nad sudbi­nom, već biraju da vide vedriju stranu života. Slu­šati muziku što češće. I u kadi. Dok kuvaš ručak. Slušati radio emisije i audio knjige. Ne počinjati dan vestima, već muzikom. Čitati svaki dan ono što voliš. Otkriti ples koji ti leži i plesati. Bio tan­go, moravac, salsa, sving. Ples je najmomental­nija injekcija oksitocina koji možete sami sebi ubrizgavati kad god poželite. U paru, u zagrljaju, posebno zatvorenom, u tangu je to još čudesni­je. Kad se deli, onda se radost umnožava. Raz­govarati sa ljudima, biti dobronameran i ljubazan. Saosećati. Pomoći. Dati. I to umnožava sreću i osećaj vlastitog uspeha. Da ste uradili nešto kako za sebe, tako i za druge. Raditi ono što voliš, u šta veruješ, gde se osećaš kao „Ti“, svoj, a ne otuđe­no. Verovati ljudima. Grliti se. Ljubiti se. Maziti. Voditi Ljubav. Volontirati. Učestvovati u radnim akcijama čišćenja svog kraja. Misliti o zdravlju planete i sopstvene sredine. Truditi se da sam smanjiš zagađenje i da se informišeš o tome, učiš jer je mnogo zabavno i podsticajno, da od­vajaš otpad, daješ garderobu kome je potrebno, manje kupuješ… Da ne praviš velike planove, da budeš zahvalan onim što imaš, a da Želiš Mno­go i Stalno. A da si skroman. I miran. To su sve formule uspeha za mene. Biti srećan. Voleti što više. To je uspeh za mene u svetu danas i real­nosti koja svakodnevno na nas reži, grize, ujeda.

ŠTA BI URADILA PO TOM PITANJU U BEOGRA­DU? KAKAV NAM JE ODRŽIVI TRANSPORT?

Najbolji pokazatelj je da se planeta masovno vra­tila biciklu kao najzdravijem “prevoznom sred­stvu” za vreme korone. Sistematično su veliki gradovi i prestonice širom sveta “zamrle” auto­mobilske trake počeli da pretvaraju u biciklistič­ke. Jer čovečanstvo je uvidelo da je usred epi­demije najsmislenije, najzdravije i najodgovor­nije prevozno sredstvo – bicikl. Nadam se da će samo gradski oci i urbani planeri shvatiti da sre­ća naših gradova i njihovih stanovnika počiva u proterivanju automobila iz užeg gradskog jezgra, širenju pešačkih zona, sistemu gradskog bicikla i kvalitetnog javnog prevoza. Nažalost, beograd­ska saobraćajna paradigma i dalje je podređena Njegovom Veličanstvu Automobilu, a ne ljudima.

Beograd bi hitno morao da postane „bike friend­ly“ (i „pet friendly“ – ljubimci dobrodošli u grad­skom prevozu, bioskopima, prodavnicama…) ako pretenduje da bude metropola i to ona srećna. Hiperurbanizacija počela je da guta zelene povr­šine, pretvara ih u parking mesta, stambeno-po­slovne komplekse. Diktat investitorskog urbaniz­ma siluje javni interes građana. Udavićemo se u automobilima, buci, smogu, zakrčenju, ako se saobraćajna paradigma ne promeni. Počela bih sa izgradnjom biciklističke infrastrukture, što je trend čitavog zapadnog sveta. Gradonačelnici Londona, Beča, Budimpešte, Ljubljane, Pariza, Njujorka, utrkuju se kako da saobraćajne kolapse smanje povećanjem kilometara biciklističkih sta­za i uvođenjem sistema javnog bicikla (zamislite kad megalopolis poput Njujorka danas ima ma­nje parking mesta nego 80-ih godina!). Beograd je i tu u prošlom veku. Ne postoji strategija ra­zvoja biciklističkog saobraćaja za Beograd, kao ni plan održive mobilnosti na nivou grada. Ovde se i dalje na bicikl gleda kao na rekreaciju, a ne „prevozno sredstvo budućnosti“, što je razvijeni svet davno shvatio. Beograd mora da ide ka svo­joj “zelenijoj” budućnosti i to je formula srećnih gradova. Više zelenog prostora za besplatno uži­vanje Beograđana, a ne komercijalni sadržaji koji gutaju sve.

VATRENA SI ZAGOVORNICA USVAJANJA ŽI­VOTINJA. DA LI JE TO BORBA SA VETRENJA­ČAMA ILI USPEVAŠ DA SVOJE IDEJE LAKO USMERIŠ GDE SU NAJNEOPHODNIJE?

Usvajanje napuštenih životinja ne može biti bor­ba sa vetrenjačama, jer je svaki život neprocenji­vo vredan, te bilo kakva borba, intencija, akcija posvećena očuvanju i brizi za život nije besmi­slena. Ako smo jedan život spasili ljubavlju i ne­gom, kako to da nema smisla. Moje Lola i Tigi su usvojene sa ulice, pre njih Mina, Miu, Ludovik… I privatno i javno apelujem na našu solidarnost prema slabijima i ranjivijima od nas. Bili oni dvo­nožne ili četvoronožne vrste. „Naše malo može biti mnogo za one koji nemaju nimalo“, da li je išta istinitije i snažnije rečeno na ovu temu od ovih reči neprikosnovenog Duška Radovića?

KAKO VIDIŠ BEOGRAD ZA PET GODINA? PO­STOJI LI VIZIJA?

U realnosti ili kako bih volela? Ako Beograd ova­ko nastavi, za pet godina ga vidim ojađenog be­tonizacijom, unakaženog investitorskim urba­nizmom koji mu menja lični opis, devastiranog rušenjem njegovih starih zdanja i zaštićenih spomenika kulture koje su njegov stari, auten­tični duh, zarad stotina i hiljada kvadrata novih poslovno-stambenih kompleksa i tržnih centara, zazidanog pogleda na njegove predivne reke od mutantskih kula i solitera koji niču kao pečurke posle kiše i višespratnih splavova koji nedopu­stivo zaziđuju pogled na reke, što bi se moralo zabraniti (posebno oni na spratove preko puta Kalemegdana, od koji više ne vidite beogradsku tvrđavu!).

Izgubljeno se osećam u Beogradu vrtoglavih šti­kli i otužnih silikona, džipova i njihovih bahatih vlasnika, parkiranja istih na tramvajskim šinama, biciklističkim stazama i trotoarima, krstova na retrovizorima i psovki krvoločnih na usnama, a to je nažalost danas Beograd na svakom koraku, i ako se taj civilizacijski Divlji Zapad ne sankcio­niše, Beograd će za pet godina biti i Divlji Zapad i Divlji Istok. Diktat investitorskog urbanizma koji siluje autentično lice i biće Beograda pod kojim nestaje istorija i duh ovog grada – paradigmati­čan primer je Vračar koji više ne liči na sebe. Nje­gove ulice postaju kanjoni višespratnica od kojih više ne vidimo ni nebo ni ovaj naš grad, koji je sve manje naš. U tom i takvom Beogradu sam iz­gubljena jer ga ne prepoznajem. Nije grad u kom sam rođena.

A vizija uvek postoji. I vizija uvek Mora da po­stoji. Vizija pametnijih, razvijenijih, zdravijih, ze­lenijih i srećnijih gradova od ovog našeg primat daju zelenim politikama: saobraćajna paradigma podređena je održivom transportu, proterivanju automobilskog saobraćaja iz užeg gradskog jez­gra, širenju pešačkih zona i podsticanju kulture pešačenja i bicikliranja. Prioritet Čoveka nad Automobilom, tj. kako i glasi slogan Udruženja građana čiji sam član – “Ulice za bicikliste, Ulice za ljude, a ne za automobile”. Takav je Moj/Naš Beograd za pet godina. Grad solidarnosti i vla­davine zakona, Grad za Ljude, ne za automobile.

KORACI KO LAKI OBLACI… KAKVI SU TVOJI KORACI? U KOM PRAVCU IDEŠ?

Koračati u Srbiji ponosno i slobodno, uspravno i samostalno, svojim putem, van čopora, psiholo­gije mase i zacrtanog puta kojim nas „vođe vode do slobode“, a vedra čela, oka bistra, nisu uvek „koraci ko laki oblaci“. To je pre marš težim pu­tem, koji se krči uz krv, suze i znoj. Ali nije put kojim se ređe ide. Moje koračanje kroz Beograd, Srbiju, život na planeti Zemlji, danas je kao u ov­čice Aske, nežne balerinice u divnoj Andrićevoj alegoriji „Aska i Vuk“. Da je analogija čudesna i toliko snažna i istinita, svedoči i to što je i Smilja­na poput junakinje Aske završila baletsku školu i što se protiv sile, Zlog Vuka, zakona jačeg, na­silja i straha od smrti i besmisla bori jedinim što ima i tako divno ume – plemenitom Igrom, stva­ranjem, svojom nejakom, golorukom snagom dobronamernosti, individualnosti, humaniteta.

“… Mi i ne znamo kolike snage i kakve sve mo­gućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u kojima Aska igra igru za svoj već izgubljeni život…”

“… i danas, posle toliko godina, igra se taj njen čuveni balet u kom umetnost i volja za otporom pobeđuju svako zlo, pa i samu smrt.”