KORACI I OBLACI NAJBLIŽI ROĐACI

PIŠE: DANIJELA MARKOVIĆ
FOTO: ANĐELA GROZDANIĆ

DANIJELA MARKOVIĆ, TEOLOG I PREDSEDNIK UPRAVNOG ODBORA INSTITUTA ZA STUDIJE KULTURE I HRIŠĆANSTVA U BEOGRADU. RADI NA PROJEKTIMA IZ OBLASTI SAVREMENE KULTURE, RELIGIOLOGIJE I TEOLOGIJE. ORGANIZATOR I UČESNIK BROJNIH DOMAĆIH I MEĐUNARODNIH KONFERENCIJA, IZLOŽBI, TRI­BINA I NAUČNIH SKUPOVA. AUTOR PROJEKTA IQ ONE – OPONAŠANJE VRE­MENA I ČETIRI TURE KULTURE.

Kulturnu istoriju duše napisa­la bih kao pojmovnik, zatim oslikala pojmove i fotografi­sala lica ljudi koji sve to čitaju i gledaju.

Oblake bih, kao i nauka, raz­vrstala prema vrsti, a vrste prema visini i obliku. Nauka kaže da su oblaci nakupljene kapljice i ledeni kristali…

Slojeviti, providni, kišni, ra­zlomljeni, valoviti, jednolični, sivi, zaravnjeni, gusti, veliki, sedefasti, svetleći noćni, de­beli, mlečnobeli, vlaknasti ili bezoblični.

Postoje oblaci koji se nase­ljavaju u svet tehnike i koji označavaju brzinu, lakoću u upravljanju podacima. U njih skladištimo podatke, čuvamo od zaborava, tu čekaju u tako­zvanim „cloudima“ da progo­vore.

Koliko vrsta koraka posto­ji? Brzi, žustri, spori, teški i možda jedan najbliži naslovu teksta. Između dna i vrha čo­vek neprestano borbuje svoje kapljice života. Hoće li stati ili potrčati?

Izdvojila bih jedne korake i po­sebno opisala svojim – kora­ke sa štakama. Do tada, kao u staroj poslovici, od prsta uperenog u oblak nisam vide­la oblak. Kada sapletete sebe i dobijete od ljubaznih lekara još dve noge na dar i šraf kao za policu sa knjigama, upita­te se – može li da drži toliko misli i priče u glavi, baš kao i polica za knjige kada je po­stavljate na zid.

Počne da vam se dopada ne­moć koraka i moć želje da prohodate. Šraf izdrži. Misli postaju čistije, spremnije, be­zoblačnije.

Oblaci su po vrstama krenu­li da se smenjuju, kao i ljudi koji su ih donosili i odnosili. Ko sve voli vašu nemoć? Koji ljudi vole naše moćno, dvono­go, lakonogo koračanje kroz život? Možda šraf i tu ima uti­caja.

Kada počinjemo da pišemo, kuvamo, projektujemo, plani­narimo, prvo napravimo plan: koje i koliko koraka napraviti do željenog cilja?

Koraci i Oblaci su kao najbliži rođaci. Nema mesta trajnom sporazumu. Dele isto imanje, Čoveka, parcelišu prema zah­tevu dana, godine, okolnosti i porodične situacije. Čovek ostaje trajni zadatak. Kako ga isparcelisati i kome će pripa­sti veći deo? Kao onaj gore­pomenuti, a neopisani oblak koji je najniži i pomenuti korak koji hitro ne dodiruje zemlju. Tu je to imanje zvano Čovek i stalno na tragu kom carstvu da se prikloni. Kada je nabliže cilju, oblaci su najpuniji kaplji­cama i kristalima. Šraf ne drži kristale.

Kada su daleko od cilja, koraci su blatnjavi i usporeni, spusti ce Čovek potpuno u zemlju. Šraf ne drži ni zemlju.

Između ta dva pojma, ka­raktera, rođaka i fenomena, živim i ja. Parcelisana, ome­đena, pronađena, izgubljena, sačekana i ispraćena.

Pronašla sam smisao iza nagoveštaja onih oblaka koji skrivaju suštinu i Lice Boga u koga sam poverovala, izme­đu ta dva stalna rođaka. Ovaj oblak u isto vreme skriva i ot­kriva, nagoveštava i izvešta­va, prisutan je i odsutan; i to je skladište smisla u koji sam pohranila sve svoje podatke na čuvanje.

Analiziranjem simbolike obla­ka u mnogim tekstovima ili prebrajanjem mesta u Knjizi Postanja, psalmima, poslani­cama, Starom i Novom Zave­tu u kojima se oblak pominje, zaključujem da Oblak prati Korak. Čoveka.

Kao metafora za vrlinu i manu, osećaj udaljenosti i bli­skosti, kao brzina i daljina… i Ponovni Dolazak.

Postoje i oblaci u stripu – di­jaloški i monološki. Postoje dani kada sve ljude tako či­tam i vidim. Sa svojim obla­cima koračaju, rođaci zadaju tempo i samo kada ih čovek sustigne, razoblači se. Šraf još uvek drži.

Ne propuštam priliku da pro­čitam gde su ljudi bili, gde žele otići, sa kim razgovara­ju, ko im nedostaje, koga su upravo obišli, od koga pobe­gli, kome jure, za kojim lekom vape, gde plivaju, šta su za­boravili kod kuće i još mnogo oblačnih tekstova. Kako da ih prođe oblak koji je njihov?

Koju god verziju oblaka ili ko­raka da ponesemo kao istinu, meteorološku, strip ili biblij­sku, svaka će iznedriti svoju službenu odeždu i crtež. U ne­koj se hoda spretnije, u nekoj sporije, u nekoj hitrije, u nekoj dostojanstvenije, u nekoj se juriša, u nekoj mirno obilaze kuće. U nekoj se samo trči.

Trčanjem uletite u tuđe obla­ke, zauzmete mape i teritorije, štimujete ih dok ne sastavite svoju koračnicu, svoju Školu osetljivosti. Tek tada ste spre­mni da primite nove đake, Oblake i Korake.

Kako prate nastavu đaci Ško­le osetljivosti? Nestrpljivo, glasno, udarajući i zadirkujući jedan drugog jure u sledeći razred. Kada ponavljaju, ko­raci, oblaci odu u naredni ra­zred ili par iznad, pomognete se narandžastim štakama i radite domaći u produženom boravku i u letnjim mesecima ponavljate, ponavljate, ponav­ljate.

Svako usrdno ponavljanje liči na molitvu. Naučila sam to u mnogoponavljajućem razre­du koji još uvek pohađam. Opisno sebe ocenjujem, kao izborni predmet u školi. Ne­kada se čak i ističem. Često je lekovito pustiti da se i drugi istaknu. Iz drugih Škola oset­ljivosti. Dobro je biti nežan prema sebi, a još bolje biti nežan prema drugima. Koga ćemo nazvati velikim Dru­gim zavisi od naše slobode i oblaka u koji smo zagledani. Prekriva li ga prst, pa ga ne vidimo dok upiremo u njega, drži li ga šraf, ili je veliki oluj­ni, ili dalek, ili nizak, ili samo blizak?

Jedan dečji crtež je nagrađen na panou Škole osetljivosti. Kraći za centimetar od svih drugih, jer je pozajmljen iz se­strine Škole osetljivosti i ma­kaze su uklonile trag. Uz sun­ce sa zracima iza brda, travu, kuću, nacrtan je i oblak. Ima tri obraza, ravih ivica, skoro nasmejan, sa karakterom i neophodan da svet postoji. Makar kao crtež. Šraf nikada nisam naučila da crtam.

Ko je sastavio takav školski program, nećemo saznati u ovom tekstu. Saznaćemo za­jedno, za sve sledeće priče, crteže i fotografije. Znam da odrastamo sa, prema godina­ma proporcionalno, malo ro­diteljskih sastanaka. Znam i da je jedan oblak više na nebu kome sam prilagodila trenut­ni hod. Počela sam da poha­đam više razrede i odlazim na sopstvene roditeljske sa­stanke. Lako je, baš kao i laki oblaci. Kada zapnete, šraf još uvek drži.

Spremajući ovaj tekst infor­misala sam se o svim vrsta­ma oblaka, naučila njihove latinske nazive, predele u ko­jima se pojavljuju i sve feno­mene koje ih prate. Odabrala sam jedan Cumulus humilis. Takve oblake sanjam, takve crtam bez ičije pomoći i sa takvim oblacima se smejem.

Mogao je ovaj tekst i sva me­sta na kome se oblak kao simbol ili metafora pojavlju­je u Starom i Novom Zavetu da osvetli, razoblači, pojasni i analizira, ali ja sam odabrala svoju Školu osetljivosti. Oda­brala sam svoja ponavljanja i čitanja u njoj. Odabrala sam svoje roditeljske sastanke.

Spremajući tekst, dosta sam saznala i o svetu informatike i „Cloudu”. I oni izgledaju kao na dečjem crtežu, ali obave­zno idu uz pitanje: „Da li ste već u Oblaku? Skladištite li sopstvene kontakte, fotogra­fije i podatke?”

Sigurna sam da me u Školi osetljivosti čeka kompara­tivna analiza svih oblaka o kojima sam se informisala. Možda baš ova analiza posta­ne knjiga s naslovom „Oblak i Korak”. Nadam se da neće postati pomoćno nastavno sredstvo. Može postati priruč­nik ili pojmovnik za otvaranje sopstvene Škole osetljivosti i kulturne istorije duše gde će svi predmeti biti izborni, gde će literaturu činiti drugi đaci i Drugi.

Ne moraju svi podaci biti une­ti u dnevnik, nešto treba za­boraviti, neki kontakt izosta­viti, neku fotografiju izbledeti. Vreme pohranjivanja podata­ka, kupovina novih memorija, potraga za sigurnim prosto­rom gde Čovek sebe može smestiti, na milje udaljava naše korake od naših oblaka.

Spremna da pokisnem, če­kam svoj Oblak koji će me već sadržati i znati sve o meni. A da. Gde se izgubio drugi ro­đak, Korak, iz priče?

Pita se – da li se i stajanje ra­čuna u korake? Možda je čo­večanstvo to stajanje nazvalo lakim korakom. Vi zastanite, pročitajte i ipak nastavite da koračate. Ponavljajte u svojoj Školi osetljivosti, makar i ko­rake do svog Oblaka.