PIŠE: JASMINA STOJANOVIĆ
Da biste napravili slatko, morate najpre da skuvate voće. I da dodate zaslađivače. Ne morate beli šećer, nije zdravo ni za duh ni za telo. Ali neku alternativu možete…
Šta bi to značilo za život? I za naše slatko koje pravimo od snova. Otprilike isto to: kroz procese, da bismo došli do onoga što želimo, naši snovi moraju da prođu kroz promene i različita agregatna stanja kako bi se konačno napravila smesa u kojoj ćemo uživati. Tokom tih životnih kulinarskih specijalnosti, moramo da vodimo računa i da temperatura ne bude prejaka, inače će nam slatko zagoreti, da pažljivo mešamo tu našu strukturu i s vremena na vreme proverimo da li smo zadovoljni onim što pripremamo. Onda treba i da dodamo neki zaslađivač. Ako ne vodimo računa, možemo da odaberemo ono što nam najviše deluje primamljivo – beli šećer, koji može da bude i beli otrov. Još ako ga dodamo previše – vuuh, napravićemo prejaku dozu za podneti… Zato je bolje videti šta je to što naše slatko od snova čini slatkim ali i zdravim, da možemo u njemu da uživamo bez griže savesti, bez krivice, bez kajanja, a i da ga ipak ne ostavimo po strani jer nam je previše za podneti.
Moramo da prihvatimo da početne namirnice neće više biti iste. Smokva, dunja, jagoda na početku kuvanja nisu isto i na kraju. Jesu, ako ih tako nazovemo, ali u njima je sve promenjeno. Od sastava, izgleda, ukusa… Na kraju našeg životnog sazrevanja, goreći na toj vatri strasti, želje i procesa, mešajući se sa raznim dodacima, sigurno nećemo biti isti kao na početku. Ni mi, ni naši snovi. Dobićemo finu glazuru i sjaj, ali samo mi ćemo znati šta smo sve podneli da bismo bili tako slatki. Zvaćemo se istim imenima, ali bićemo sasvim nove ličnosti.
I zapravo se može reći da za to slatko od snova treba najvažniji sastojak – spremnost da se menjamo, prilagođavamo, puštamo sokove života i snage i adaptiramo, pronalazeći nove strane naše ličnosti koje će doprineti kreaciji koju želimo.
Receptura za generacije
Ima još nešto važno u ovom kreiranju. Možemo otkriti sjajnu recepturu za generacije koje dolaze. Kada pripremamo ono pravo slatko, u sveskama naših baka, požutelim od vremena i listanja, ispisanim krasnopisom i mastilom koje polako jenjava, nalazimo recepte koji su se generacijama prenosili sa kolena na koleno. Nije svako slatko isto. Od moje nane uvek pomalo gorči, pomešano sa slatkoćom i bogatstvom ukusa, ali negde povuče jednu zasebnu notu po kojoj znam da je to baš njeno slatko. Od druge bake se uvek zadrži oblik smokve, bude jedra i kruta bez obzira na dužinu kuvanja. Kada sam bila mala, u nekim kućama, neka slatka su bila previše želatinasta, neka homogena bez strukture. Nekada ni kašičicu nisam mogla da uzmem od slatkoće koja je peckala na usnama…
Tako i ovo naše slatko od snova. Mirisaće na nas, ličiće na nas, nosiće sve naše tonove i nijanse i ako ga dobro zabeležimo u ćelijskim strukturama, ako ga dobro pomešamo sa energijama, ostaće utisnuto na našoj koži i raznosiće se univerzumima da prenosi priču o ostvarenju. Možda će malo da gorči, ili da vuče na citruse, možda će krckati šumske jagode pod zubima ili se osetiti suvo grožđe dodato kao pečat jeseni. Svakako će pričati jedinstvenu priču o NAMA.
A ako nismo dobre kuvarice?
Pomalo me brine ova tema, jer nisam baš dobra kuvarica… I dok pravim paralelu, pitam se – kako se odnosim prema svojim snovima danas? Priznaću vam, od nekih sam odustala, neke sam zamenila, nekih sam se umorila. Nije to baš tako jednostavno u trci života kako nam se čini na početku. Ni jedno slatko se nije pripremalo samo, u domaćinstvima. Neko je donosio kilograme voća, neko je ljuštio, poneko je ubacivao prste u šerpu, neko je mešao. Te zajednice su sada razbijene i kao da nam je preostalo da se sami bavimo tim kuvanjem i spremanjem i donošenjem i probanjem. A prosto je tužno da sve spremimo i da nema nikoga da to proba i da se uveri u to kako smo dobro sve umešali, pomešali i vešto uobličili.
Zato je važno da kroz taj proces prolazimo i sa drugim ljudima. Zato je važno i da sebe spoznajemo kroz druge. Važno je da saznamo gde je naše mesto i ko vodi celu priču. U redu je da smo lideri i znamo sve sastojke napamet i ne treba nam asistent. U redu je i da se oslonimo na iskustva okoline i da upotrebimo i njihove veštine. Ključna tačka razvoja nastaje kada preuzmemo apsolutnu odgovornost za svoje snove i odredimo put kojim idemo, samo ili sa drugima, ali u tome osećamo celovitost, sigurnost, utemeljenost.
Intimnost, šta je to?
Osim ako niste izabrali da napravite slatko od jedne jagode, višnje ili smokve, jasno vam je da će se u šerpi naći mnogo voća. I da će se krčkati, sudarati, mešati. Da napravimo opet paralelu: tako će biti i u šerpi vašeg života. Sa nekim ljudima ćete se spojiti odmah, sa nekim kasnije, sa nekim prinudno, od nekih ćete bežati, ali na kraju svega – u istom ste loncu i svi oni čine istu priču i doprinose željenom kraju.
Ovog leta sam se na Adi Bojani u okviru Ada Divine Awakening festivala duboko zapitala šta je prava intimnost? Da li nju odlučuje naša golotinja koju delimo sa drugima, da li spremnost da se ulazi u odnose, da li otvorenost ka drugima, da li dodiri koje razmenjujemo i zagrljaji kojima se prepuštamo? Mnogo toga možete naučiti o intimnosti. I slobodi. I prepuštanju. Da li ćete ići goli ili obučeni. Da li ćete imati jednog ili više partnera. Da li ćete birati muško ili žensko. Sve to i jeste važno i nije, a negde je duboko regulisano stavkom od koje se počinje: gde su ti granice?
Da li ih imaš?
Da li ti služe ili ti služiš njima?
Da li ih pomeraš sa svrhom i kroz njih rasteš ili ih narušavaš zbog drugih?
Da li ti znače i koliko?
Gde je tvoj prostor slobode?
Gde je tvoj centar uživanja?
Kuda ideš ako ne znaš ni gde si?
Tako sam nekako shvatila da je dobro biti deo celine, ali ako ne znamo ko smo, vrlo lako se u toj celini možemo izgubiti. I ako osećamo intimnost, slobodu, ljubav, pripadnost, nema potrebe da je dokazujemo. Manifestacija se događa kroz svaku reč, pokret, pogled, povezanost sa prirodom.
I nisam baš sprema da svoje slatko spremam sa gomilom voća kome ne znam poreklo. Ako se već krčkamo u lepljivoj masi od koje treba da napravimo nešto ukusno, onda volim da to budu dobre sorte, bogatog ukusa, i da se dopunjujemo. Da to naše slatko od snova bude jedinstveni kosmički blend o kome će se tek pričati.
