SUGARFREE СНОВИ

ПИШЕ: ИВА РАДОВИЋ

О сновима обично говоримо у два значења: као о стању небудности, стању без свести, или као о пројектовању, прижељкивању одређених догађаја и исхода. И у једном и у другом виду снови играју велику улогу у појединачном и колективном животу.

Узимајући у обзир само психолошке, духовне и обредне компоненте, стање спавања, одсуства свести, у многим је културама представљало канал кроз који је била могућа комуникација са натприродним силама. Снови су били и важно предиктичко поље, нарочито код особа за које се веровало да имају ту врсту прозорљивости.

Човек је схваћен као интегрално биће: јединство душе и тела. Само посебно (нехотично или хотимично) обдарени појединци имали су извесну способност независног деловања душе, ван тела. Такво деловање остваривало се кроз сан; но оно је увек потенцијално опасно и тражи вољно или невољно одрицање од људскости. Вештице су, рецимо, имале такву способност (срачунату на то да науде околини). Уколико би се уснула вештица окренула наопако, док њена душа хара по свету – та душа не би умела да се врати у тело и вештица би умрла. Здухаћ, доброхотно митско биће које штити атар свог села или краја од разорних олуја, то чини док његово тело спава. Поменимо и екстатична стања слична сну у која су западали шамани и народни врачи, у сврху прорицања будућности и лечења; наше „падалице“ из Дубоке у таквим стањима имају способност да разговарају са преминулим рођацима.

Веза сна и натприродног света није случајна. Ово, организму неопходно, а духу необично стање, у којем су повремено могући блескови будности али често иреални и крцати симболима, интригирало је људе и подстицало њихове способности да креативно разумеју и обликују свет. Религијске представе, понекад и читави религијски системи инспирисани су асоцијацијацијом са стањима снова (рецимо, абориџинска космогонија смешта почело света у „Време сна“).

Разуме се да се у ирационалности и непредвидивност снова крије и њихова опасност: „Сан је лаж, а Бог је истина!“ – став је хришћанства према свету снова. „Бдијте!“ – тражи се од верних; не само у сврху борбе против греха лењости, него и кроз надзирање сопствене врлине, сопственог животног стања. Права човекова природа је стање христолике будности. То је управо супротстављено фројдијанској психологији и пренаглашеној важности несвесног (које свој неспутани облик добија кроз снове). Будност и надзор, који Над-Ја спроводи над импулсивним и несвесним слојем, кроз културу, друштвене обичаје, моралне норме, религију, схваћени су као репресија над човековим природним стањем слободе.

Слобода и одсуство контроле над најнижим импулсима постали су, парадоксално, религија доба рационализма. Човек је осуђен на материјализам и позитивизам, осуђен такође и на ескапизам, на не-будност, на отупљеност свести у којима му се непрестано нуди зашећерени, нестварни, лажни медијски свет.

Но, осмишљавање света и човековог места у њему није без додира са сновима, схваћеним метафорички – са замишљањем, оцењивањем, прижељкивањем и призивањем одређених исхода. То је, међутим, будна имагинација, стање ван времена (јер истовремено подразумева прошлост, садашњицу и будућност). Тако се формирају системи идеја, уверења, вредности који човека, укључивањем и воље, поред жеље, подстичу на активност.

Када смо ограничени или осујећени тренутним околностима, „дневно сањарење“ може бити један од начина за разрешавање тих околности. Разуме се да само бекство у сањарење неће донети прави исход, али може бити усмеравање и уподобљавање човека циљу. О овоме говори и популарна психологија и масовна култура кроз, често банализовану и механицистички схваћену, синтагму „моћ позитивног мишљења“.

Идеја претходи материји: наше акције темеље се на њиховом промишљању; а снови су живописна, имагинативна слика наших хтења. У посебно тешким околностима снови могу постати бедем менталног здравља. Виктор Франкл (аустријски неуролог, психијатар и филозоф), сведочећи као заточеник ужасима нацистичких концентрационих логора, закључио је да су највећу шансу да преживе такве незамисливе страхоте, а да очувају људскост и не буду духовно оштећени – имали људи који су знали да их неко или нешто чека по изласку из логора – породице, деца, вереници, ненаписане књиге, недовршене студије, несаграђене куће. Ти снови, те тежње и жеље нису ништа друго него оно што видимо као сврху, смисао живота.

Када то разумемо, јасно је да је смисао увек ван нас самих и нашег личног непосредног блаженства и успеха: увек у интеракцији са другима, увек у нашем доприносу свету, увек у преношењу вредности (а „преношење“ је и дословни превод латинске речи traditio).

Тако, иста ова врста снова постаје важна и за читаве заједнице – а свој израз добија кроз народни етос, кроз завет, кроз осећај идентитета и његову одбрану. Такозвани „национални митови“ којима се пежоративно прилази као нерационалним, преживелим маштаријама, не постоје код арбитрарно, случајно повезаних група (мада је симптоматично да се, у том случају, покушавају измислити). Њихова улога није само кохезивна, него је и осмишљавајућа и усмеравајућа: кроз националне завете прошлост и садашњост се повезују а на будућност гледа са тихом и усрдном вером чак и у најтежим околностима. Такви „снови“ засигурно нису слатки, јер од свакога траже саображавање високим и тешко достижним узорима; но без њих, живот би био безукусан – и бесмислен.