GDE SE PALI KOLEKTIVNA SVEST?

PIŠE: SANJA STANKOVIĆ

Vreli jul, najvreliji mesec u godini. Radim iz svog home office-a, kao i mnogi uoči na­jnovije svetske krize. Mnoge to smara, ne­dostaje im socijalizovanje, lickanje za kancelariju i nešto jača doza od uobičajenih svakodnevnih lajkova na Instagramu i ostalih džank strouko­va. Strouk je u teoriji transakcione analize, ču­vene psihoterapijske discipline, jedinica socijal­nog prepoznavanja. Ono kad vam se nasmeše u prolazu u zgradi i pitaju “Kako ste, komšinice?”, kad vas neko sasluša, kad dobijete kompliment kako vam odlično stoji ta nova haljina. Kad vas neko zagrli. Poruka da ste vredni prepoznavanja. Kovid nam je to malo uskratio, pa smo shvatili ko­liko smo zapravo zavisni od prepoznavanja i so­cijalne interakcije. Čovek je društvena životinja, govorio je Aristotel.

Za divno čudo, otkrila sam da mi prija ova tišina, domaća kafa i limunada. Više od bilo kog postera sa korporativnim vrednostima, volim pogled na svoju pudlu, dok slušam meditativni zvuk mešanja vode koja se pretvara u koherentnu tekućinu i da se zablejim u orgonit piramidu koju mi je kupila kuma da me štiti od elektromagnetnih zračenja.

Još uvek otpakujem kofer po povratku sa Mohanđijevog ritrita u Crnoj Gori i uživam u morskom mirisu neopranih peškira za plažu kad mi zazvoni telefon. “Hej, Sanja, hoćeš da radiš PR za Festival svesti?” Ah, setim se kako je Mohanđi najavio da će se organizovati prvi ikad festival u svetu, Festival svesti i da sam pomislila – ih, pa ne zna on kako to sve ne može tako preko noći u Srbiji, ovde se festivali organizuju po godinu dana unapred. Pa krenu da rade naučeni obrasci i ograničavajuća uverenja, te sad sam došla s godišnjeg, pa kako ću da trčim na televizijska gostovanja po Beogradu dok radim iz nečijeg stana i ostali zaostaci ograničene svesti. Pomislim kako Festival svesti definitivno zaslužuje da stavim ova uverenja na off. Odlučim se ipak za skakanje u vodu, plivanje je ionako tek sledeći korak.

Dopunim svoj kofer, spakujem oba kompjutera i uselim se kod Ivane na Novi Beograd, odlučivši da ne brinem kako ću da hendlujem i svoj posao i medijsku kampanju. Možda radim za korporaciju, ali fakat živim za sve(s)t.

Pred breafing sastanak sa marketing agencijom, razmišljam da li je ok da im kažem da čak ni ne posedujem TV kod kuće i ništa mi ne znače imena emisija i voditelja. Ne znam ko su ti ljudi, a pretpostavljam kakvi su formati. Predavala sam na fakultetu Menadžment medijskih sistema, poznata mi je cela ta postavka. No, ne zanima mene status quo stanje, ja tražim gde se pali svetlo.

Odlazim pre svog posla na TV Prvu i RTS sa Monikom i razmenjujemo poglede u studiju pred naše uključenje. Desetak minuta slušamo čitanje novinskih naslova: ubistva, pljačke, vakcine. A onda kao da se čuje “klik”, krećemo nas dve sa najavom Festivala svesti. Da mi je neko rekao pre par godina da ćemo na nacionalnoj televiziji govoriti o meditacijama, jogi, humanitarnom radu i kako vidimo put transformacije kolektivne svesti na bolje, mislila bih da se neko šali.

Slogan festivala je “Vratite se sebi”, a program započinje jogom i meditacijom. Šta vidimo kad zatvorimo oči i dišemo? Osetimo pravog sebe, svoj dah, puls, otkucaje srca, savršen sistem i mnogo važniji od onog sistema na koji smo ljuti kad otvorimo oči. A iz ljutnje ne možemo ništa da menjamo, ne ide ništa na silu.

Kad spoznamo sebe (što smo vežbali na festivalu kroz jogu, meditaciju, svesno hodanje i procese za povezivanje sa sobom), otkrijemo, na naše veliko iznenađenje, da smo savršeni baš takvi kakvi jesmo. Ne postoji ni jedan drugi ja, ni jedan drugi ti. A najsavršenije je ono MI umesto ONI.

“Jao, nećeš valjda na Pink? Pa ja baš njih kriv­im za medijski mrak devedesetih.” Negoduje jedan poznanik. Vidim još uvek volimo da živimo u prošlosti i da se hranimo osudom i nabrajan­jem šta sve ne valja u našem društvu. “Što, pa ti znaš koliko ja volim roze boju, ona mi tako lepo energizuje srčanu čakru. A ionako si hteo da me vidiš, nemoj da propustiš pa posle da pričaš kako nema ničeg kvalitetnog danas na televiziji.”

Za nedelju dana sam upoznala mnoge voditelje i voditeljke dok sam najavljivala Festival svesti koji nam omogućava da slavimo život, kreiramo uspomene koje nas vode u optimizam umesto u mamurluk prošlosti. A nije bilo ni onog drugog mamurluka jer smo na festivalu uživali isključi­vo u najkvalitetnijoj prirodnoj, biljnoj hrani, samo ceđeni sokovi, ništa alkohol i stimulansi. Ima li boljeg stimulansa od samog života? I am high on life.

Ugostili smo i prijatelje iz Indije koji su spremali autentičnu indijsku hranu na festivalu, konačno sam zadovoljila craving za dosama. I čatnijem od kokosa. Festival koji se pripremio za tri nedel­je (ispade ipak je moguće), imao je na Adi Cigan­liji sedam zona koje su vodile goste kroz puto­vanje od individualnog rada na sebi, preko panela o ajurvedi i koherentnoj vodi, do transformišućih razgovora sa Mohanđijem koji je upalio unutrašn­je lampice u svima prisutnima, pa smo sijali kao lampioni. Ništa nije moćnije od unutrašnjeg guru principa. Guru koji je ispred nas uvek pokazuje prstom ka nama, “Istina je u tebi.”

Ja sam provela dan među štandovima sa svim platformama za koje volontiram već godinama. Izuzetno cenim svoje slobodno vreme, pa volim da ga investiram u ono u šta najviše verujem. A verujem u transformaciju. Najpre onu individual­nu, a potom i kolektivnu. ACT Fondacija u kojoj volontiram godinama se na festivalu udružila sa Fondacijom Humanist, pa smo zajedno sakuplja­li sredstva za Boškovo lečenje; World Conscious­ness Allinace (Svetska alijansa svesti) se po prvi put predstavila Srbiji i okupili smo mnoštvo mla­dih umetnika koji svojim darom i talentima žele da osveže kolektivnu svest i podstaknu nas da možemo drugačije i bolje. Naša himna za svet: REIMAGINE orila se Adom Ciganlijom, dok je Jelena Fassbender delila mikrofon sa Mohanđi­jevom devetogodišnjom ćerkom i decom koja su na festivalu provela dan crtajući i osmišljavajući svet u kom vlada mir i harmnija. Svet bez mržnje, poređenja i takmičenja. Svet saosećanja i ljuba­vi. Isti taj svet koji ima prekidač. A mi smo ti koji biramo da li ćemo da upalimo svetlo.

Nemojte da vam niko govori o tome šta ne možete i šta nije moguće. Nemojte da kupite tuđa ograničenja. Umesto toga, fokusirajte se nepodeljenom pažnjom na ono što vi želite, na ono što vi slavite. Šta je ono što želite da postane deo kolektivne svesti? Dajte sve od sebe bez vezivanja za krajnji ishod. A onda gledajte kako se ceo univerzum namešta da manifestuje ono što ste vi kreirali. Slavite život!