OD IZOLACIJE DO TRANSFORMACIJE

PIŠE: SANJA STANKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATE ARHIVE

Svakog decembra, oko rođendana, svedočim ne­kom novom sinhonicitetu koji se pojavi oko pro­menjenih okolnosti u mom životu. Kao da se desi neko ponovno rađanje. Smrt jednog identiteta, gubitak, kako bih naučila lekciju o nevezivanju i, što bi gejmeri rekli, prešla novi nivo igrice zvane život. Ovog poslednjeg decembra u 2019. godini, u roku od 24 sata iskusila sam još jednom kako kosmos funkcioniše. Žuljao me je moj dnevni po­sao, jer sam imala potrebu da se više posvetim svojoj svrsi davanja vrednosti društvu i unapre­đenju duha ljudi. Od kako sam u oktobru zavr­šila intenzivan Mohanđi ačarja trening i zajedno sa još 100 ljudi u svetu se obavezala na život koji podrazumeva davanje pozitivnog doprinosa društvu, naučila sam da ne traćim svoje vreme, već da se svakog trenutka pitam šta još mogu da uradim, kako još mogu da pomognem. Kako naše misli i energija uvek bez greške kreiraju ono što želimo, čak i kad to ne izgovorimo, par dana nakon mog rođendana, dočekala me je vest da kompanija za koju sam radila ne nastavlja sa­radnju sa mnom. Istog dana mi je u kancelariju stigla knjiga „Život i učenja Širdi Sai Babe“, jed­nog od najvećih majstora i prosvetljenih ljudi koji pripada istoj tradiciji kao i Mohanđi, moj duhovni učitelj, koji me je približio samoj sebi i životnoj svrsi.

Pakovala sam svoje stvari u kancelariji, pogleda­la knjigu koja mi se smešila sa stola i osetila da je vreme za sledeću avanturu. Sledećeg dana, dobi­la sam vest da je neko anonimno donirao sred­stva da dođem u Indiju na jednomesečni kurs za instruktora Himalajske škole tradicionalne joge, koji bez posla nisam mogla sebi da priuštim, a sa poslom ne bih mogla da ga priuštim sebi vre­menski. Tako je kosmos čarobno uredio u roku od 24 časa da preskočim oba izazova, i ovaj vre­menski i finansijski. Sa nekoliko svojih prijatelja koji su takođe Mohanđi ačarje (oni koji prenose i žive Mohanđijeva učenja o davanju vrednosti društvu, bezuslovnoj ljubavi i nenasilju), isplani­ rali smo da nakon kursa joge posetimo hram u Širdiju. Osećala sam da nas je knjigom Sai Sača­rita, Širdi Sai Baba pozvao sebi u Indiju.

Budući da smo nekolicina nas, koji smo otputo­vali u Indiju na joga trening, volonteri humanitar­ne ogranizacije ACT Srbija fondacija, po dolasku u Bangalor organizovali smo tri humanitarne ak­cije u domovima za stara lica, kao i u centrima za veoma siromašnu decu. Deo učenja tradicio­nalne joge obuhvata i karma jogu ili filozofiju da ne možemo da duhovno napredujemo dok se ne naučimo nesebičnosti, velikodušnosti i praktiko­vanju skromnosti. Ovo bi značilo da delimo ono što imamo, da sve što dajemo, dajemo od srca, kao i da ne dozvolimo našem egu da preuzima bilo kakve zasluge za ova nesebična dela.

Danas je mesec dana od kako sam došla u to­plu Indiju i slatko se smejem svojim planovima. Život nas uči da planovi služe kako bismo se neostvarivanjem istih naučili fleksibilnosti i pri­hvatanju onoga što nam se trenutno dešava. U okviru Himalajske škole tradicionalne joge uči­li smo ne samo o asanama, već i o pranayami (vežbama disanja), joga filozofiji, drevnim mu­drostima, ajurvedi, anatomiji, sanskritu i načinu života koji vode pravi jogiji. Pravi jogi ne stremi da savlada svoje telo, već um. U osnovi učenja je ahimsa ili nenasilje, u mislima, rečima i delima. Naš život treba da bude takav da ne povredimo ili da nemamo nameru da povredimo nekog, čak ni u mislima. Cilj jogija je da oslobodi svoj um kako bi se stopio sa univerzalnom božanskom svešću iz koje je sve nastalo. Um se posmatra kao prelepi instrument koji nam služi kako bismo iskusili univerzum. Došli smo na ovaj svet kako bismo proživeli određena iskustva. Kada smo spremni da se oslobodimo nečistoća uma i svih obrazaca koje smo nagomilali tokom života (i kroz brojne predhodne živote), pojavi se majstor ili učitelj koji nam služi kao putokaz ka finalnoj destinaciji. Zato veliki majstori često kažu kako je jasan znak duhovnog napretka umanjen broj misli po sekundi. Sve dok potpuno ne oslobodi­mo svoj um. To je upravo ono što ljudi teže da dostignu praktikujući meditaciju. Joga nam po­maže u tome. Joga ujedinjuje telo, um i duh.

Juče je trebalo da bude naš poslednji dan tre­ninga za instruktore tradiconalne joge i nas dvadesetak iz različitih zemalja, kulturološkog i religijskog porekla, radovali smo se završenim ispitima i povratnoj informaciji da smo uspeš­no završili našu školu. Danima su nas opsedale vesti o korona virusu i njegovim posledicama ši­rom sveta. Naši letovi su bili otkazani. Pokuša­vali smo da bukiramo nove avionske karte da se vratimo svojim kućama, ali su iz minuta u minut stizale nove vesti. Najpre su sajtovi pokazivali trostruko skuplje avionske karte koje nije ni bilo moguće rezervisati. Potom smo uspeli da rezer­višemo karte, ali uplate nisu mogle da prođu jer su i bankovni sistemi počeli da trokiraju. Kada smo konačno uspeli da kupimo karte, javljeno nam je da je Srbija zatvorila aerodrom. Veoma brzo je indijska vlada proglasila potpunu zabra­nu kretanja koja će trajati 21 dan. Nastupila je veoma glasna tišina. U trenutku, čuli su se samo komarci, cvrčci i kreket žaba.

U svim priručnicima za detoks tela, ali i uma, obično piše kako je period od 21 dan idealan kada želimo da pročistimo svoj organizam, osta­vimo neku lošu naviku, doživimo transformaciju. U ovom periodu se i ćelije u našem organizmu obnavljaju. Kažu da je korona virus koji napada srce i pluća. Osećanje straha, anksioznosti, krivi­ce i bespomoćnosti su emocije koje na fizičkom nivou napadaju dodatno ove organe i slabe naš imuni sistem zbog čega postajemo još pogodni­je mete virusa kao što je korona. Od dvadesetak ljudi koliko nas se zateklo „zarobljeno“ u Banga­loru, nas deset smo Mohanđi ačarje. Brzo smo osvestili da nije slučajnost što se upravo nas deset našlo u ovoj izolaciji. Prethodnih nekoliko nedelja smo učili kroz filozofiju i teoriju šta znači biti jogi, a sada je došao trenutak da u praksi pro­verimo koliko je to ono što stvarno i živimo. Ame­rikanci imaju izreku „Walk the talk“ koja implicira da treba da živimo ono što zagovaramo. Shvatili smo da ne želimo da provedemo ni sat vremena u panici i dozvolimo da samosažaljenje, panika ili bes preuzmu igru. Organizovali smo sastanak na koji smo pozvali sve prisutne i napravili plan koji podrazumeva strukturu dana i organizova­nje programa, kako za nas koji smo ovde, tako i snimanje svih sadržaja i tehnika kako bismo ih podelili sa celim svetom i doprineli sveopštoj stabilnosti i pozitivnosti. Jutro počinje sa jogom i vežbama disanja, tokom dana organizujemo meditacije, svesno plesanje, grupne maitri ener­getske tretmane, večeri su idealne za pevanje bađana ili mantranje. Mantre, kao i molitva, po­dižu vibraciju našeg organizma i ne dozvoljavaju da negativne energije prodru do nas.

Budući da je većina osoblja, tj. zaposlenih koji su nas do sada služili raspuštena i uspeli su da odu svojim kućama, mi smo se podelili u timove i po­delili zaduženja: tim za kuvanje i pripremu hrane, tim za pranje i čišćenje, tim za menjanje postelji­ne. Jednog dana menjamo čaršave, drugog lju­štimo povrće i mesimo brašno za čapati (da, na­učili smo poneke indijske recepte), trećeg dana brišemo prostorije. Ovo me podsetilo na scenu iz romana Jedi, moli, voli u kojoj Elizabet Gilbert opisuje kako je proživljavala zaduženja ribanja u ašramu u Indiji. Ona je obišla nekoliko zemalja kako bi iskusila transformaciju kroz krajnosti, a mi smo dobili tri u jedan ovom izolacijom.

Šta će biti sutra? Ne znam. Znam da na rasporedu imam snimanje videa o emocionalnoj stabilnosti koji postavljamo na naš YouTube kanal Mohanji Acharyas sa ciljem da osnažimo što veći broj lju­di u ovom periodu nestabilnosti. Sutra ću možda da vodim meditaciju ili da pomažem u kuhinji. Ili jedno za drugim. Nema istinske duhovnosti bez potpune fleksibilnosti. Mislim da je jogi u meni konačno prestao da se opire nepredvidivostima. Čak su i majmuni su prestali da ulaze u sobu i demoliraju stvari, sad čekaju dok izađem napolje da im dam biskvite. Valjda su i oni osetili neke benefite naše izolacije. Ima u njoj i nečeg do­brog. Kad shvatimo da ne vredi da se opiremo i očekujemo bilo šta spolja. Samo se utišamo. I osetimo lagani povetarac transformacije.