PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: DIMITRIJE VASILJEVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
DIMITRIJE VASILJEVIĆ, DIPLOMIRAO JE NA FAKULTETU MUZIČKE UMETNOSTI U BEOGRADU, A POTOM I NA BERKLI MUZIČKOM KOLEDŽU U BOSTONU, ČIJI JE BIO STIPENDISTA, GDE JE DVA PUTA NAGRAĐIVAN ZA POSEBNA DOSTIGNUĆA NA KLAVIRSKOM ODSEKU. MASTER STUDIJE JE ZAVRŠIO NA NJUJORŠKOM UNIVERZITETU, A DOKTORIRAO NA UNIVERZITETU ILINOIS. DOCENT JE NA ZEJVIER UNIVERZITETU LUIZIJANE (XAVIER UNIVERSITY OF LOUISIANA) U NJU ORLEANSU.
IMAO KONCERTE U POZNATIM PROSTORIMA KAO ŠTO SU KARNEGI HOL U NJUJORKU, U SEDIŠTU UJEDINJENIH NACIJA, KENEDI CENTRU U VAŠINGTONU, KRANERT CENTRU U URBANI…
NASTUPAO JE SA RENOMIRANIM DŽEZ UMETNICIMA, MEĐU KOJIMA SU: JOE LOVANO, CHRIS POTTER, CHARLES “CHIP” MCNEILL, TITO CARRILLO, VICTOR GARCIA, MARKO ĐORĐEVIĆ, KLEMENS MARKTL I BRAD SHEPIK.
OBJAVIO JE AUTORSKE ALBUME – SOLO KLAVIRSKE „METAPHOR“ I „US“ (MI), I SA BENDOM „THE PATH OF SILVAN“ (PUT SILVANA) I „ACCIDENTAL NOMAD“ (SLUČAJNI NOMAD), KOJI JE BIO U TRCI ZA NOMINACIJE ZA ČETIRI GREMI NAGRADE. ODRŽAO JE SVOJ PRVI SOLISTIČKI KLAVIRSKI KONCERT U SRBIJI, U SMEDEREVU.
ZA RYL MAGAZIN RAZGOVARAM SA DIMITRIJEM VASILJEVIĆEM, PRVIM SRPSKIM DOKTOROM DŽEZ KLAVIRA, O NJEGOVOJ KARIJERI I USPEHU.
IZA IMPRESIVNE BIOGRAFIJE – KAKO BI OPISAO DIMITRIJA VASILJEVIĆA?
Smatram se jednim običnim tipom, jednostavnim čovekom koji gradi svoj put u univerzumu onako kako najbolje zna, ume i oseća. Izrazit sam individualac, večiti istraživač sveta oko sebe, ali i svetova u samom sebi. Ne volim da pripadam pokretima, organizacijama, nisam dobar timski igrač. Sve za šta se borim i u šta verujem koncipiram i pratim po sopstvenim nahođenjima, koja su naravno podložna promenama i revidiranjima kako sazrevam i stičem životno i umetničko iskustvo. Čovek sam strasti i krajnosti, ali baš zato verujem u balans kao u ultimativni odgovor na sva važna pitanja u životu i njemu stalno težim. Verujem u Božju promisao koliko i u ljudska dostignuća, rado se u životu oslanjam na improvizaciju i spontano odlučivanje u trenutku i imaginaciji dajem visoko mesto u svom sistemu vrednosti.
U SMEDEREVU SI IMAO SOLISTIČKI KLAVIRSKI KONCERT – TVOJ PRVI KONCERT U SRBIJI. KAKVE SU REAKCIJE?
Izuzetno mi je drago što sam imao priliku da taj prvi solistički koncert u Srbiji sviram baš u Smederevu, gradu srpskih srednjovekovnih velikaša, gradu u kom imam dosta dragih prijatelja. Pre godinu dana, imao sam zakazan koncert u sali Beogradske filharmonije, ali je on otkazan usled početka pandemije, tako da se sasvim slučajno ispostavilo da Smederevo bude organizator tog mog prvog srpskog solističkog koncerta koji je održan u maju ove godine. Poslednjih 15 godina sviram uglavnom u Americi, kako solističke, tako i koncerte sa svojim kvartetom. Pre dve godine, imao sam priliku da dovedem svoj bend iz Njujorka i sviram sa njima na Kolarcu, u Valjevu i Banja Luci. Smederevski koncert pamtiću ne samo po izvrsnoj organizaciji i dobrim uslovima za sviranje, već upravo i po tome što sam tu prvi put svirao solistički klavirski koncert pred domaćom publikom.
MNOGI MUZIČARI U DŽEZU NAJVIŠE VOLE IMPROVIZACIJU. ŠTA TI VOLIŠ U DŽEZU?
Ne mnogi, već svi džez muzičari improvizuju. Improvizacija je sastavni deo džez izraza i ako je nema, onda to nije džez. A improvizaciju i volim jer ona predstavlja svojevrsnu muzičku slobodu u okviru sistema pravila u kojima se odigravaju harmonske funkcije i akordske progresije. Džez improvizacija je vrsta muzičkog jezika koji ima svoje dijalekte, idiome, sintaksu, po kojoj se mi džezeri međusobno prepoznajemo, raspoznajemo i delimo na različite subžanrove. Ona se danas izučava na muzičkim akademijama širom sveta, veoma je opsežna nauka koja ima pregršt formula i pravila, ali čija je poenta da ipak ostane muzika koja izvođačima i publici donosi utisak ad hok komponovanja.
ŠTA PUBLIKA VOLI U TVOM NASTUPU? NEKI KAŽU DA SE U TVOM DŽEZU SUSREĆE MUZIKA BALKANA. KAKO JE DOŠLO DO TOGA DA MODERAN DŽEZ ZVUK SPOJIŠ SA TRADICIONALNIM ZVUCIMA?
Džez je danas više od žanra. On je izraz koji podrazumeva mnoge vrste zvuka i čiji se elementi mogu pronaći u mnogim žanrovima. Svaki džez muzičar danas prilagođava uvreženi tradicionalni džez zvuk svojim muzičkim i umetničkim afinitetima i ličnoj estetici i tako pravi džez zvuk samo njemu svojstven. Živeći dugo u Americi, naročito u Njujorku, imao sam prilike da se upoznam i sviram sa muzičarima iz raznih svetskih kultura i tu sam shvatio da svi oni u svom džez zvuku u manjoj ili većoj meri primenjuju tradicionalnu muziku podneblja sa kog su potekli. Tako sam i ja, pronašavši muzičke korene zemlje iz koje potičem, počeo da ih spajam sa džezom i još nekim drugim žanrovima, poput klasike, popa i roka, te tako oformio sebi svojstven zvuk. Mislim da publika u mojoj muzici najviše voli žanrovsku eklektičnost koja ipak nikada ne izlazi van stilskih granica džeza i trudi se da elemente balkanske tradicionalne muzike, ali i druge žanrove, koristi na ukusan i doziran način.
ŠTA SVIRAŠ NAJRADIJE, NAJČEŠĆE I NA NAJJAČE?
Javno sviram uvek i samo džez. Imao sam prilike da puno puta sviram i kao sajdmen, ali preferiram da nastupam kao lider svog projekta i autorske muzike koju stvaram. Međutim, za prijatelje i razonodu, privatno umem da zasviram i zabavnjake, rok, pa i kafansku muziku. Nisam elitista, ne gnušam se nijednog žanra u kojem prepoznam autentičnost i kvalitet i trudim se da ovladam svakim žanrom što bolje, jer smatram da je sposobnost sviranja raznovrsnog stilskog repertoara kod jednog svirača, uvek prednost, a ne mana. No, religiozno pazim da odvojim nastupanje i prezentiranje svoje autorske džez muzike u javnosti od opuštanja i razonode svirajući nedžez žanrove i ta dva nikada ne mešam i ne stavljam u isti koš.
TVOJA VELIKA LJUBAV JE SRPSKA SREDNJOVEKOVNA ISTORIJA KOJU SI SPOJIO SA SVOJOM PROFESIJOM. TVOJ PRVI ALBUM NOSI NAZIV „PUT SILVANA“ – VERNI PRATILAC SRPSKOG VITEZA KOJI GA U MOMENTIMA ISKUŠENJA IZVODI NA PUT SVETLOSTI. DA LI JE MUZIKA TVOJ PUT SVETLOSTI?
Muzika je sastavni deo mog života. Ne bih mogao da kažem samo ni da je volim, ni da je ne volim, jer bez nje naprosto ni ne znam kako život izgleda, s obzirom na to da sam od pete godine života za klavirom. Kao svaka prava i iskrena ljubav, muzika mi je dala neka od najlepših iskustava koje sam ikada doživeo, ali i neka od najvećih iskušenja koja sam imao. Nekad dnevno sviram satima, a nekad se desi da po mesec dana ne sednem za klavir. Ipak, muzika je uvek tu da mi pokaže onog pravog mene i uputi me u neku novu introspekciju iz koje nanovo iznedrim neke do tada za mene neosvojene dubine, spoznaje i zapažanja.
GDE JE TVOJ DOM KOJI NOSIŠ SA SOBOM BEZ OBZIRA GDE SI I SA KIM SI?
Svako od nas ima vertikalu i horizontalu. Vertikala je onaj put individuacije i oboženja kojim svi manje ili više uspešno koračamo i koji nas čini da se osećamo dobro ili manje dobro u svome telu i svom biću, gde god se geografski nalazili. Horizontala su svi ljudi, mesta, sećanja i doživljaji koji su nas izgradili i napravili onakvima kakvi smo danas. Iako je moja istinska kuća jedino Beograd, osećam se dobro na bilo kojoj destinaciji na koju putujem ili gde živim, jer sam na tim putešestvijima čini mi se, u velikoj meri, uspeo da spoznam sebe, Boga u sebi i ljubav prema životu, te zato često imam utisak da svoj istinski dom uvek nosim sa sobom.
TEMA JULSKO-AVGUSTOVSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „SAN LETNJE NOĆI“. LETO 2021. JE PRED NAMA. O ČEMU SANJAŠ I GDE ĆEŠ GA PROVESTI?
Za mene je leto uvek sinonim za Beograd i Srbiju. Prijatelji se često čude zašto leto ne koristim za putovanje po nekakvim egzotičnim destinacijama, ali ja sam veoma vezan za svoj grad i svoju zemlju. S obzirom na to da mi profesorski poziv to dozvoljava, leta i zime uvek provodim u rodnom gradu sa svojim bližnjima.
