PIŠE: DIJANA MIHAJLOV, PROFESIONALNI COACH
Nekada davno, vozeći se autobusom zvanim kolektivna svest, uljuljkana osećajem sigurnosti, prihvaćenosti, zabavnih dosetki na svoj račun i račun drugih povodom preosetljivosti, prenaglašenih emocija i reakcija, učila sam da se uklopim u svoje okruženje, da ga prihvatim i da se prilagodim. To prilagođavanje je ujedno i podrazumevalo da zanemarim, sakrijem, uklonim neke delove sebe koji su mi se činili pomalo “neadekvatnim”. U toj borbi za preživljavanjem u kolektivu, približavanjem i zbližavanjem, udaljila sam se od sebe. Osećaj odvojenosti od sebe rastao je iz dana u dan.
Jednoga dana autobus je stao. Umesto uobičajene buke koja je nastajala usled pričanja, nadvikavanja, izrugivanja, ismejavanja među saputnicima, dolazi kolektivna tišina. Panika, strah, bes, razočaranje, nemi krik… i dalje tišina. Svako u oblaku svojih osećanja ćuti. U toj tišini , čula se pesma moje duše. Pratila sam njen glas.
I zbog toga upoznala sam bolje sebe, pronašla neke nove ljude koji su sličniji meni, moje mentore, koučeve koji su mi pomogli da prihvatim sebe i ovo putovanje učinili mnogo uzbudljivijim. Moji izazovi postali su put moje svrhe. I zbog toga sam i ja sada profesionalni kouč u službi drugima da čuju glas svoje duše, da ga prate sve dok i oni ne stanu na put svoje svrhe!
