DOBRA FOTOGRAFIJA NEMA IME I PREZIME

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: MILAN ĐAKOV
NASLOVNA FOTOGRAIJA: AMBRA LEKO
FOTOGRAFIJE: MILAN ĐAKOV

MILAN ĐAKOV, ROĐEN 29. JULA 1961. GODI­NE U BEOGRADU. FOTOGRAFSKU KARIJERU ZAPOČINJE 80-IH GODINA NA POLJU NOVIN­SKE I UMETNIČKE FOTOGRAFIJE. NJEGOVI RADOVI OBJAVLJIVANI SU U GOTOVO SVIM ILUSTROVANIM I DNEVNIM ČASOPISIMA NA PROSTORIMA TADAŠNJE SFRJ. GODINE 1985. MILAN ULAZI U SVET MARKETINGA I OSNIVA STUDIO ZA PRUŽANJE FOTO I VI­DEO USLUGA, U KOME I DANAS RADI. AKTIV­NO SARAĐUJE SA NAJVEĆIM REKLAMNIM AGENCIJAMA U SRBIJI. IZRADIO JE VELIKI BROJ FOTOGRAFIJA, PLAKATA I OMOTA MU­ZIČKIH PLOČA. RADIO JE KAO FOTOGRAF NA SNIMANJIMA DUGOMETRAŽNIH FILMOVA, KAO I SPOTOVA I REKLAMA. PORTRETISAO JE BROJNE LIČNOSTI IZ JAVNOG ŽIVOTA, POLITIČARE, UMETNIKE I LJUDE IZ SVETA BIZNISA. U GALERIJI RTS-A 2014. IZLAŽE SVOJE FOTOGRAFIJE NASTALE NA LIKOV­NOJ KOLONIJI POVODOM 800 GODINA MA­NASTIRA MILEŠEVE. SARAĐUJE SA VELIKIM BROJEM UMETNIKA IZ ZEMLJE I INOSTRAN­STVA SA KOJIMA JE UČESTVOVAO NA BROJ­NIM LIKOVNIM I FOTOGRAFSKIM KOLONIJA­MA I SUSRETIMA.

MOGLI BISMO DA KAŽEMO DA STE JEDAN OD GLAV­NIH FOTOGRAFA KOJI SARAĐUJE SA UDRUŽENJEM PIG­MALION? KAKO JE DOŠLO DO SARADNJE I NA ŠTA STE PONOSNI U TOM RADU?

Gorazd Čuk, osnivač Udruženja Pigmalion, i ja smo saradnju ostvarili spontano i na obostra­no zadovoljstvo. Imao sam tu sreću da budem njegov gost na prvoj likovnoj koloniji u Srbiji, u selu Leušići, kod Gornjeg Milanovca. Tom prili­kom, Čuk mi je predočio izgradnju Kuće umet­nika „Pigmalion” i pozvao me da ovekovečim prizore imanja na kome će kasnije nastati prava umetnička oaza.

Ono na šta sam posebno ponosan jeste organi­zacija dve uspešne foto-radionice. Veliko mi je zadovoljstvo što sam imao priliku da pozovem i druge fotografe na obronke Stare planine, gde su se upoznali sa lepotama plantaža lavande i smil­ja. Beleženjem nesvakidašnjih prizora od strane različitih fotografa uspeli smo da obelodani­mo slojevitost prirodnih lepota i doprinesemo samom projektu koji ima za cilj oživljavanje po­ tencijala ovih predela. Na taj način, uspeo sam da projektu priključim i fotografiju, često zabora­vljenu granu umetnosti i uvedem foto-radionice u Pigmalionov kalendar redovnih dešavanja.

KAKO JE FOTOGRAFISATI UMETNIKE? PO ČEMU SU VAM INTERESANTNI I POSEBNI?

Fotografisanje umetnika je posebno iskustvo. Retko imamo priliku da posmatramo lica umet­nika. O njima i umesto njih govore njihova dela. Stoga, kada se ukaže šansa da same umetnike smestimo ispred objektiva, od fotografije ne zah­tevamo lepotu, već karakter, a to je ono što se teže da uloviti.

U VAŠIM FOTOGRAFIJAMA PORTRETA OSETILA SAM CEO FILM, DRAMU. KAKO DOLAZITE TO TOGA?

Kako bi se napravio dobar portret, fotograf ima zadatak da atmosferom opusti model, a sebe učini nevidljivim. Imam tu sreću da poznajem većinu umetnika koje portretišem, te sam vre­menom prepoznao kako mogu da dođem do toga da njihov portret govori upravo ono što ja već znam o njima. Najčešće muzikom i pričom smeštam model u neki film u kojem ostaje sam i tako uspevam da uhvatim baš onaj deo njega do kojeg se klasičnom studijskom fotografijom teško dopire.

DA LI SVOJE JUNAKE I SVET OKO NJIH SCENOGRAFSKI KREIRATE I POSTAVLJATE ILI SU ONI NETAKNUTI PRED VAŠIM FOTOGRAFSKIM OKOM?

To zavisi od okolnosti u kojima radim, kao i od namene same fotografije. Prilikom nastanka pri­menjene fotografije, sve je strogo pripremljeno, a ja sam deo lanca, odnosno ekipe, zadužen da uokvirim sve elemente, dam im svoj lični pečat i pretočim ih u fotografiju. Za razliku od toga, kada stvaram pod okriljem prirode ili portretišem umetnike, sami junaci i svet oko njih ostaju ne­taknuti. U suprotnom, efekat fotografije ne bi bio isti.

CRNO-BELA VS FOTOGRAFIJA U BOJI?

Ja sam svoja znanja i veštine na polju ove umet­nosti sticao upravo na crno-belim fotografijama. Osim što sam okružen njima i odrastao, preds­tavljale su temelje mog daljeg rada i usavršavan­ja i formirale su me kao fotografa. Istina je da sam ta znanja kasnije i obojio, ali verujem da odsustvo boja daje priliku nekim drugim detalji­ma da se probiju. Nažalost, danas se potreba za ovakvim fotografijama retko rađa, osim kada je reč o portretima.

ŠTA JE ONO ŠTO FOTOGRAFIŠETE ZA SVOJU DUŠU?

Sticajem okolnosti posao mi je vezan za studio, a on me u prirodu vodi samo namenski, kada projekti to zahtevaju. Jedan od razloga zbog ko­jih sam veoma zahvalan Gorazdu Čuku upravo je taj — izvukao me je iz studija i odveo na plan­taže lekovitog bilja. Ispostavilo se da sam tamo pronašao ono posebno mesto na kome vredi čekati pravo vreme za fotografisanje pejzaža kakve volim, stoga često i rado boravim u ovom domaćem raju za umetnike iz celog sveta.

FOTOGRAFIŠETE I NA FILMSKIM SETOVIMA. KAKVO JE ISKUSTVO STVARATI MAGIJU FILMA I DOKUMENTOVATI NJEGOVO NASTAJANJE?

Rad na filmu i reklami je takođe izazovan po­sao. Od mene kao fotografa se očekuje da zabe­ležim tuđe ideje i dočaram atmosferu baš onako kako su je reditelj ili direktor fotografije zamislili. Međutim, uvek mi je zadovoljstvo da budem na licu mesta nastajanja fotografije u pokretu i da dokumentujem proces iz prve ruke.

KAKO SEBE VIDIŠ – KAO KOMERCIJALNOG, STUDIJSKOG ILI UMETNIČKOG FOTOGRAFA?

Sebe vidim kao 3 u 1. Sada, na moju veliku ra­dost, imam sve više vremena koje mogu da posvetim umetničkoj fotografiji, dok sam ranije, tokom razvoja karijere, veću pažnju posvećivao komercijalnoj i studijskoj. Iskustvo iz svake od ovih oblasti je nezamenjivo i uživam u mogućno­sti da ih kombinujem u svom radu.

ŠTA ZNAČI DOBRA FOTOGRAFIJA?

Da bi se fotografija smatrala dobrom, potrebna je simbioza mnogih elemenata poput interesant­nog motiva, pogodnog osvetljenja i dobre kom­pozicije. Najčešće se ističu one nastale u trenut­ku kada se fotograf, srećom ili upornošću i sr­pljenjem, zatekne baš tamo gde su svi elementi ostvarivi. Dobra fotografija nema ime i prezime. Ona govori sama o sebi i efikasno preslikava upravo ono što je fotografa navelo da određeni momenat ovekoveči u oko posmatrača, budeći u njemu jedinstven utisak.