PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: ANA MARIJA ROSI
FOTOGRAFIJE: IGOR IRGE
Ana Marija Rosi, rediteljka domaćeg filma „Ajvar“, koji je imao svoju svetsku premijeru na Paliću ovoga leta. Glavne uloge su poverene Nataši Ninković i Sergeju Trifunoviću, a snimanje je trajalo pet nedelja na tri lokacije: Beograd, Užice, Stokholm. Ajvar je univerzalna priča o ljudima koji treba da prežive kraj jedne ljubavne veze. Rediteljka je na 26. Festivalu evropskog filma Palić dobila specijalno priznanje „za prihvatanje univerzalne dileme globalizovanog sveta kroz prizmu o raspadanju“.
„Ajvar“ je rađen u srpsko–crnogorskoj koprodukciji, a nakon Palića će biti prikazan u Herceg Novom i na drugim domaćin festivalima, a od jeseni film će živeti svoj bioskopski život.
KAKO STE ZADOVOLJNI FILMOM I PUBLIKOM KOJA JE POD VEDRIM NEBOM, NA PREPUNOJ LETNJOJ POZORNICI, GLEDALA VAŠE OSTVARENJE?
Osećaj je fantastičan. Mi smo jako zadovoljni, bilo je puno ljudi na svetskoj premijeri filma na Paliću. To je nama važno – bio je to prvi sudar sa publikom i želeli smo da vidimo kako film diše pred njom. Imali smo sreće da je to baš ovde na Festivalu evropskog filma na Paliću, gde je publika je vanredno filmski obrazovana, naučena na visok standard. Postave ti lestvicu dovoljno visoko da ti je frka. Dobro su reagovali. Ovo je bio pravi film za pravi festival.
ZAŠTO NAZIV „AJVAR“?
Kada sam počinjala da radim ovaj film jedino što sam znala je da će se zvati „Ajvar“ i da se neće prevoditi, jer se ajvar ne prevodi. Ajvar se prenosi. Ajvar prave babe i mame, pakuje se u tegle, one su umotavaju u novine i džempere, stavljaju u kofere i prenose preko granice – ajvar je simbol rastanka sa svojom zemljom, metafora za geografsku i emotivnu odrednicu. Ajvar je i naš koren identitetski i usud, ali i dramaturški element u filmu.
KAO REDITELJKA I KOSCENARISTA, DA LI BISTE POSLE POGLEDANOG FILMA NEŠTO MENJALI? JULIETTE BINOCHE U FILMU „WHO YOU THINK I AM“ KAŽE DA SE JEDNA LJUBAVNA PRIČA MOŽE ZAVRŠITI NA RAZNE NAČINE. VI STE IZABRALI RASTANAK KAO EPILOG.
Ne, ne bih ništa menjala.
Rastanak je rastanak, kako ga god završili, epilog znate. Nisam se bavila rastankom zato što je to najlepši deo nečijeg života, nego zato što je to nešto što svi poznajemo. On je drugo ime za gubitak i on je nešto što određuje živote svih nas na svetu. Iako o tome malo volimo da pričamo i čekamo da prođe, da brzo zaboravimo, prećutimo i nastavimo dalje. Taj trenutak u našim životima je bitan, određujući faktor i zato sam mislila da je važan. Naročito kada pričamo o ljubavnoj priči, nečemu što je svakome blisko i najbitnije.
JA SAM VIDELA OVDE DVE LJUBAVNE PRIČE: JEDNU NAŠIH RODITELJA – SNEŽANA KOJA VOLI SVOGA POKOJNOG MUŽA I ČIJU URNU NOSI SVUDA SA SOBOM, I DRUGU – BRAK MLAĐE GENERACIJE KOJI SE RASPADA IZ HILJADU I JEDNOG RAZLOGA. KAKO TI GLEDAŠ NA TA DVA BRAKA SVOJIH JUNAKA?
Htela sam uz promociju ovoga filma da izbegnem reč otuđenje, mada je ta reč imanentna ovom vremenu i ovom sistemu vrednosti u kojem živimo. Nemam ja ništa drugačije gledanje od svakoga ko gleda. Ja sam posmatrač odnosa među ljudima kao i svaki gledalac u publici. I ako pričamo fenomenološki, to je nešto o čemu mogu da imam mišljenje i što me dotiče. Još bi tačnije bilo pitanje zašto nam se to desilo i onda bi ušli u ozbiljnije vode pričajući o poremećenom sistemu vrednosti i u svetu i kod nas, o opštem manjku optimizma, o opštem padu nekakvih borbi za velike ideje koje su osvajane u drugoj polovini 20. veka. Mislim da smo ih olako prodali i izgubili zajedno sa tim životnim optimizmom. Zbog toga kao epilog gledamo ženu koja je sve izgubila i šeta urnu, a više ima života u njoj nego u njenoj 20 godina mlađoj ćerki.
ŠTA TE JE NAJVIŠE ZABOLELO I ŠTA JE BIO OKIDAČ ZA „AJVAR“?
Okidač je uvek ličan, saznanje koliko živimo po inerciji i prelazimo preko nečega kao da su tuđi životi u pitanju, a ne naši, koliko se ne bavimo sobom na način na koji bi trebalo i onda se osvrnemo i shvatimo da hodamo, živimo, a ne živimo.
Raspad porodice kao nukleusa kroz prizmu društvenih, istorijskih, političkih okolnosti prethodnih nekoliko decenija na prostoru ovoga što danas zovemo regija.
