ŽENA IMPERIJA

PIŠE: BILJANA STANKOVIĆ – LACALANDRA
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM

Ove redove posvećujem ženama, svim ženama ovog sveta… ma koje boje kože one bile, ma kakvu odoru nosile na telu svom, ma kojim jezikom zbo­rile, ma kom bogu se molile i ma kome pripadale – budite uvek svoje! Onim ženama što ponekad žale što postoje. Jer, teško je ponekad… Ženama što se gledaju u ogledalo i ne prepoznaju se više. Že­nama koje čuvaju stare albume sa fotografijama, ženama koje su majke, supruge, sestre, drugarice. I naposletku, ženama koje nose tragove života po sebi i u sebi, čak i ako su ti tragovi nekada vidljivi celom svetu, pa ih zbog toga drugi potcenjuju ili precenjuju. Ženama koje su jednog dana uzele sve što su imale – često je to bilo malo ili ništa, i kre­nule – ma gde, samo da promene. Da zaborave bol i trpljenje, da počnu ispočetka – ni iz čega, samo da ŽIVE. Svim onim ženama, a ima nas mnogo, koje smo u tišini plakale, ćutale, trpele, obavijene tamom – jer džabe što smo imale šta da kažemo, kad nije bilo nikoga da nas sluša, niti interesuje naša priča – za nas su ovi redovi ispisani. Ženama koje se bore, a kažu slabiji smo pol, ženama koje su zaključale svoje snove zarad ljubavi, dece, po­rodice, roditelja, počele da žive tuđe živote, sanjaju tuđe snove – i svakog dana golim rukama stvaraju – nemoguće.

Hvala nam, žene!

Doživela sam dosta puta u životu da mi ljudi kažu: „Biljana, ti si jaka žena, inteligentna, lepa i sposob­na, ali si samo obična žena!“ Misleći valjda na to da nemam nekakva visoka obrazovanja, diplome, sertifikate, nekretnine, bazene i vile. Da ne pose­dujem kancelariju, niti preduzeće iza sebe. Ali šta će mi – ja sam samim tim što sam žena – mnogo kvalifikovana, jaka. Ja sam ŽENA – imperija!

Dajem svoju ljubav, čak i kada me ne vole, stvaram novi život iz mrve nečijeg trenutka, a zatim taj ži­vot gajim i čuvam da poraste i bude spreman za ovaj svet. Pa, da li ma išta moćnije od toga – hajde, recite vi?! Dovoljna mi je kap parfema da zamiri­šem čitavu prostoriju u koju uđem. Malo karmina, koji čak i ne mora da bude skupa marka, stavljen na usne prave žene, uspeva da mnogo očiju gleda u ta usta, čak iako ona ne govore ništa. U mojim rukama, svaki teret postaje poklon, ponet na naj­lakši način. Osmeh je moje svetlo, koje ozari čak i ljude koji me lično ne poznaju. Jela koja ponudim gladnom i neznanom gostu dugo drže sitost, iako su spremljena sa jeftinim namirnicama, srce u njih da soli ljubavi – što im daje ukus egzotike – makar to i običan pasulj bio. Dovoljno mi je klupko vune i par igala da golog obučem, promrzlog ugrejem, gologlavog pokrijem.

Pamtim pesmice, koje prenosim sa kolena na koleno, tako da kad ih pevaju moje ime pominju govoreći: „Sećaš li se, to me mama – baka nauči­la.“ Radosno pratim kad krenu na put, trudeći se da ne otkrijem koliko me taj rastanak boli. Dugo plačem reke suza u samoći, ne gubeći veru da će se taj neko vratiti, čak i ako kaže: „Zbogom, neću više doći.“ Zaboravim uvredu, koja mi je poput noža zasekla ranu koju sam jedva zace­lila. Zagrljajem ugrejem svako biće koje moj za­grljaj poželi, a možda ne zaslužuje. Najstrašnije padnem zbog samo jedne sitnice, koju drugi i ne primete, a isto tako se za tili čas visoko vinem baš onda kad spremaju parastos za mene.

Mnoge su me vatre palile, ali ja sam gorela sa njima, nisam izgorela. Vode su me nosile, ali ja sam plivala, nisam se udavila. Mnoga su me usta klevetala, zatim oproštaj tražila – oprostila sam, jer ja sam žena. Mogu život da stvorim, ali mogu život da oduzmem. Možda ne fizički, ali dovoljno je da ućutim, odem i sa sobom odnesem sve što jesam. Za mnom se gase svetla, isto kao što se dolaskom mojim reflektori pale, evo ide ŽENA! Žena mora da dodirne vatru, ne da bi se opekla, već da bi se zapalila, oživela, priznala sebi koliko je moćna! Svaka žena koja upozna svoju vred­nost, bez obzira na škole, diplome i materijalni imetak, skupi svoj ponos u kofer, popne se na prvi let za slobodu i sleti u dolinu promene!

Zapamtite dobro koliko je moćno biti žena, pri­hvatite to, nemojte nikad zloupotrebiti, jer lepše je život stvarati, nego ga uništavati. Živele donne, ma koje boje kože one bile, ma kakvu odoru no­sile na telu svom, ma kojim jezikom zborile, ma kom se bogu molile i ma kome pripadale – pri­padajte uvek sebi, svesne svoje MOĆI!