PIŠE: VALENTINA ŠLJIVIĆ, TAIJIQUAN & QI GONG INSTRUKTOR, OSNIVAČ I PREDSEDNIK CENTRA ZA PSIHOFIZIČKI RAZVOJ “OSAM”
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: ALEKSANDAR ŠLJIVIĆ
Kretanje kao najvažniji deo života svih bića na planeti zemlji. Kretanje misli i ideja kao posledica rada uma. Kretanje u traganju kao smisao života. Kretanje bez pokreta kao krajnji cilj postojanja. Stalno kretanje energije Jina i Janga. Stalno smenjivanje udaha i izdaha. Stalno smenjivanje misli u obliku potreba, mogućnosti, želja, ideja. Da li smo tu? Ili živimo život za koji baš i nismo spremni, nismo ga takvog želeli, nismo srećni u njemu, nismo srećni na tom mestu.
Iako nam se čini da stojimo u mestu, da se ne pomeramo, krećemo se. Energija nikada ne miruje, uvek je u pokretu. Svest nije stalna, svest se menja. Svest je uvek u pokretu. Da bismo osetili taj pokret, potrebno je smirivanje uma. Smirivanje srca. Kada smo mirini i tihi više vidimo, više čujemo, više osećamo.
Dišemo ubrzano, usporeno, plitko, duboko, jako, bučno, nečujno. Osetimo, ne-osetimo, pogledamo gde smo. Dah nas vraća na tačku početka, na mesto sada, na trenutak sada. Bez pomeranja, bez kretanja. Ideja dolazi iz daha. Duh se stvara iz daha. Mirniji dah nam daje kreativniji život. Mirniji um nam daje savršenije srce. Dugačak izdah stvara put ka beskonačnosti, a da se sa mesta ne pomeramo.
Pomeranjem granica mogućeg, pomeramo i granice kretanja svesti. Da li nas granice koje smo stvorili ograničavaju da ispoljimo svoj najveći potencijal? Da li smo na pravom mestu za nas? Da li bi na nekom drugom mestu bilo bolje?
Na mestu smo na koje nas je naša svest dovela. Naše srce kuca na tom mestu bez zastoja. Našem umu je udobno na tom mestu. Udobnost je stalna i počinje da se kvari, kao voda koja miruje i počinje da se muti polako pretvarajući se u baru. Kretanje misli, ideja, pomera svest, ispunjava telo i pokreće život, stvara put. Put kojim se krećemo.
Put samoposmatranja i samoostvarivanja pomeranjem granica i ograničenja. Posmatranjem odgovora DA i NE kako kruže našim životom sa odlukama koje donosimo, izlazimo kao feniks putem svetlosti koju stvaramo.
Naša neaktivnost može ponekad da bude „savršena aktivnost“, naše ne-delanje je, u stvari, savršeno delanje. To nije prosta pasivnost, to je aktivnost koja se čini spontanom i u savršenom skladu i harmoniji sa našom prirodom i mestom u sveukupnom rasporedu stvari. To je potpuno slobodno delanje u kome nema ni snage ni nasilja. Naše (ego) uplitanje je ono koje pravi mulj i baru.
„Nikada nećeš naći sreću sve dok ne prestaneš da je tražiš” – kaže Čuang Ce. Sreća se nalazi ne-traženjem, ne-delanjem. Sreća i sloboda postoje same po sebi postoje kao stanje svesti.
Strah kao stepenik, sveprisutno osećanje koje nas odvaja od pokreta ka novom. Posmatranjem osećanja straha, stepenik se topi, svetlost probija, svest se menja i granice se pomeraju. Biće se menja. Reakcije se menjaju, pokreti se menjaju, rastemo i razvijamo se.
A čini nam se da se nismo sa mesta pomerili.
