PIŠE: MAJA PUTNIK
FOTOGRAFIJE: RANKO ĐUROVIĆ
Koračajući ulicama drugih kultura i gledajući nepoznata lica specifičnih navika, običaja, osobenih duševnih stanja i raspoloženja gradjenih marljivo u odredjenom podneblju, u odredjenim klimatskim uslovima i odredjenom istorijskom nasleđu različitom od našeg vlastitog, mi ga doživljavamo intenzivno, svim svojim bićem. U procesu doživljavanja, usvajanja, apsorpcije i sticanja novih iskustava, angažovana su sva naša čula, svi unutrašnji potencijali i resursi sakupljeni dosadašnjim životnim iskustvom, koji poput kosmičkog širokougaonog objektiva u sebe upijaju sve. Tada, oči su nam široko otvorene, srce ustreptalo a svest pomalo zamagljena.Upijamo, svako već prema svom temperamentu i prirodi, sve što se nađe u vidokrugu od 360 stepeni.
Fotograf, nasuprot tome, iako otvoren, ima jedan sasvim drugačiji hod, specifičnu koordinaciju tela, intuicije, fotografskog znanja i pogleda posebne usmerenosti koji klizi pretražuje, registruje, selektuje i odabira i na površinu izvlači samo određene isečke stvarnosti. U toj prećutnoj trci sa vremenom čini nam se da fotograf propušta mnogo, da nije prisutan u potpunosti i da prolazi kroz prostor i vreme bez potpunog uranjanja u stvarnost.
Međutim, sa zadrškom, posle mnogo dana, on, uz jutarnju kafu, sa lap topa, uz snagu posebno odabranih i zamrznutih snimaka putem fotoaparata, omogućava sebi jedno fantastično iskustvo – intenzivno potsećanje i sećanje. Ovo retroaktivno oživotvorenje utiskuje se u njega mnogo snažnije i trajnije jer je birano vlastitim bićem i jer omogućava lagano kretanje kroz prostor i vreme snimka otkrivajući vidljivo u nevidljivom. Ono potseća, priziva i podražava sve šumove, zvuke, boje, mirise i osete koje nismo bili u stanju da dozivimo u trenu i zadržimo ih dovoljno dobro i dugo.
Ovi snimci čine upravo to, naknadno nam otkrivaju svu lepotu sveta, sam život, sve ono što ne bi videli, čuli i osetili. Omogućavaju nam omaterijalizovano sećanje kroz vreme koje postaje sastavni deo nas.
Nije lako danas u fotografskom svetu biti zanimljiv, originalan, rečit i slikovit. Ono što vidim posmatrajući ove snimke koji su nastali kao posledica dvadesetpetodnevnog autorovog lutanja po kubanskim ulicama, od izlaska do zalaska sunca, jesu damari života. Snimljene negde na periferiji događaja, spontano razgaljene, pomalo nostalgične i spore imaju karakter dokumentarnog života i socijalnih beleški kubanskog društva. Jednostavna i fluidna osećajnost, simpatija ka čoveku iz naroda i određeno fotografsko iskustvo, intuitivno beleže svet i život ulice iz čega je proistekla i iskrenost i opuštenost modela u predavanju kameri. Svako ko može da prepozna i iščita političku dimenziju fotografije a kada je reč o Kubi, onoj Kastrovoj komunističkoj, uočiće spontano i lako vidljivo, umorne i zapostavljene objekte i građevine, simbole prethodnih vremena i kapitalističkog života ovog življa kako nemo stoje i svedoče o vremenu u prošlosti, veoma drugačijem od ovog koji sada diše. I uprkos tome što viđena scenografija odiše neimaštinom i siromaštvom u odnosu na materijalne svetske standarde, svaki atom na ovim fotografijama natopljen je izvesnim životnim optimizmom, vedrinom, radošću, zadovoljstvom i ljudskom toplinom.
To nisu sređeni kvartovi, to nisu užurbani ljudi, veliki egoi velikih ciljeva. To su ljudi malih sredina, malih sreća, jednostavnih priča. To je narod pomalo prašnjavih ulica i dugih senki čiju toplotu, tišinu i prećutnu pomirenost remete dečji glasovi, lavež pasa, i neravnomerni koraci starih ljudi čije papuče stvaraju spore zvuke koji odzvanjaju po kamenom pločniku.To je svet širokih osmeha, velikih kontrasta i zaljubljenih duša u kojima su rođenje, put kroz vreme, smrt i sećanje osnovne metafore života.
