PIŠE: BORIS TELEČKI, DIPL. PSIHOLOG, PSIHODRAMSKI PSIHOTERAPEUT
FOTO: IZ PRIVATNE ARHIVE
Promene, korekcije i prilagođavanja u okviru rodnih uloga su spori procesi. Procesi koji traju decenijama i prenose se sa generacije na generaciju. Okolnosti, tempo i stil života nameću nužne promene i one su se decenijama unazad videle, pre svega, u borbi žena za ravnopravniji položaj u društvu. Jačanje feminističkog pokreta, činjenica da su se žene izborile za pravo glasa i pravo na rad, bila je veliki civilizacijski iskorak u prošlom veku i doprinela je promeni rodnih uloga, prvenstveno ženske, ali posledično i muške. To je bio kamen temeljac za promenu odnosa i dinamike u do tada neprikosnovenom patrijarhatu, gde su rodne uloge bile uređene na tradicionalan način. Taj način podrazumevao je da su muškarci bili zaduženi za težak rad, u polju ili oko kuće, a žene za rad u kući i oko dece, što je podrazumevalo da je i kompletno vaspitanje bilo njihov zadatak. Takođe, za tradicionalne odnose je bilo karakteristično da je muškarac imao monopol u raspolaganju materijalnim resursima, a što se tiče samog odnosa između supružnika, i u tom segmentu, muškarac je bio dominantniji, a žena se morala povinovati njegovoj volji i raditi sve kako je to muškarac zamislio. U emotivnom smislu, muškarci nisu bili toliko upućeni na svoje emocije, emotivna stanja nisu prepoznavali, a imali su i zabrane na ispoljavanje nekih od emocija (tuga), dok je za žene bilo prihvatljivije da izražavaju svoje emocije, ali sa zabranom na ljutnju npr.
Za patrijarhalno, tradicionalno uređenje odnosa, važilo je, sve u svemu, da je moć, što psihološka, što u resursima, bila na strani muškarca, i često je u takvoj konstelaciji snaga dolazilo do zloupotrebe moći na štetu žene. U patrijarhalnim odnosima, to je bilo u nekoj meri i legitiman način ponašanja, te je ono što danas znamo da je nasilje, tada bilo normalan i poželjan način mišljenja i delanja. Nedostatak emotivne pismenosti u takvom tradicionalnom, patrijarhalnom poretku dovodio je i do potiskivanja emocija, a samim tim, i do posledično neadekvatnog i burnog iskazivanja istih, kada su se ona ispoljavala. Slobodna volja i preferencija ka ponašanju ili zanimanju koju bi dečak ili muškarac imao, a da se nije uklapala u patrijarhalni model, nije mogla biti ostvarena, ili je njeno ostvarenje dovodilo do sukoba unutar porodičnog sistema. Tu, pre svega, mislim na interesovanja za npr. pomagačke struke koja su se ticala dece, zatim umetnosti, ali i igru sa devojčicama, ili obavljanje poslova koji su tada bili u opisu ženske uloge. U profesionalnoj sferi ili u upravi, rukovodeće poslove su obavljali skoro isključivo muškarci.
Sa borbom žena za ravnopravnost i prava, naročito sa njihovim ostvarenjem, stvarnost se polako menjala, a samim tim, i patrijarhalni odnosi i dominacija muškaraca i zloupotreba moći sa njihove strane. Tu govorimo o procesu koji je trajao decenijama, ali traje i dan-danas. Nemerljiv doprinos emancipaciji žena i njihovom ravnopravnijem položaju svakako je dalo i društveno uređenje koje je upravo to podsticalo – socijalizam. Pored tog društveno-političkog konteksta, promene su se očitovale i na mikroplanu, na planu svačije ličnosti, uz ogradu, naravno, da je patrijarhalna zaostavština i danas prisutna, i da ako je uzmemo u analizu, svakako da nije objektivno pominjati je samo u negativnom kontekstu. Zaštitnička crta koja je ostala i do danas, kao karakteristika uloge muškaraca, i koja je svakako konstruktivna. Pored promena uloga i dinamike odnosa, i sve prisutnije priče o ravnopravnosti, treba da pomenemo i negativnu zaostavštinu ranijih, tradicionalnih odnosa, koja se očituje u činjenici da žene danas, po dostupnim podacima, teže nalaze posao nego muškarci, da su manje plaćene, da su manje zastupljene na rukovodećim mestima i u politici, kao i da su češće izložene nasilju od strane muškaraca.
Uloga muškaraca u ovom prelaznom periodu dobija nove obrise. Sa jedne strane, izlazi se iz patrijarhalnih obrazaca, muškarci počinju da reaguju na konstruktivne načine na promene i emancipaciju žene. Sve češće smo svedoci da i muškarci podržavaju ženin rast i razvoj, bilo u karijeri, bilo u drugim segmentima samoostvarenja. Takođe, ima sve više slučajeva da i u roditeljstvu uzimaju aktivniju ulogu, primetno je i da se muškarci u većem broju javljaju za pomoć psihologu ili psihoterapeutu (mada još ne u dovoljnom). Dakle, još smo u procesu promene rodnih uloga i prilagođavanja duhu vremena u kom živimo.
Uloga muškarca, kao i u svakoj tranziciji, trenutno je u krizi, po mom mišljenju. Još uvek muškarac nije u potpunosti izašao iz patrijarhalne matrice ponašanja i razmišljanja, nije našao mesto i optimum u definisanju i preuzimanju novih uloga. Uostalom, to je proces koji će uvek da traje, ali je važno razgovarati otvoreno o tome i podsticati konstruktivna prilagođavanja u današnje vreme, koja bi očuvala i iskonske delove muške uloge i energije (zaštitništvo usmereno na porodicu, podsticanje), ali uključila i nove kvalitete koje bi muškarci trebalo da prihvataju bez predrasuda. Osetljivost na partnerkine potrebe, emotivnost, podela odgovornosti u kućnim poslovima i roditeljstvu, ravnopravnost, prihvatanje, tolerancija, samo su neke od konstruktivnih osobina i vrednosti koje treba podržavati i ohrabriti kod svakog muškarca. Važno je da se pomenuto odvija u granicama autentičnosti svake individue, da se određene osobine razvijaju shodno svačijoj pozadini i kontekstu. Relativnost rodnih uloga tako postaje fluidna, nasuprot rigidnom razdvajanju, i na taj način nam omogućava lakšu adaptaciju u današnjim životnim okolnostima.
