BORBA ČULNE I DUHOVNE STRANE

PIŠE/FOTOGRAFIJE: ANIMA MUNDI

Fotografije rađene u enterijeru Radisson Blu Old Mill hotela u Beogradu

Miomir Petrović, pisac, dramaturg, pripovedač, profesor, biciklista, humanista. Diplomirao je na Odseku za dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (1995) i magistrirao na Odseku za teatrologiju na FDU u Beogradu (1999). Njegova magistarska teza nosi naziv Dela savremenih domaćih dramskih pisaca na repertoaru Ateljea 212 u razdoblju 1967-1987. Doktorirao je na temu Mitska matrica u umetničkim i medijskim tekstovima (Sartr, Venders, Ransmajer, Bejkon) na Interdisciplinarnim studijama na Univerzitetu umetnosti u Beogradu.

Prvi Petrovićev roman nosio je naziv „Sakaćenje romana“ (1996), a trenutno se čita „Kuća od soli“ (2016), roman za kojeg je dobio književnu nagradu „Laza Kostić“. Između ta dva dela je hiljade i hiljade ispisanih stranica i romana, koji su usledili jedan za drugim. On, ostvaren i uspešan, direktan i nadasve šarmantan, Miomir Petrović, čovek 21. veka.

OTAC SLIKAR, MAJKA PROFESOR FRANCUSKOG JEZIKA – KADA POGLEDAŠ U SVOJE DETINJSTVO, KAKVU SLIKU VIDIŠ?

Mislim da uopšte neće biti preterano ako kažem da vidim sliku harmonije, punu ljubavi i međusobnog poštovanja. Odrastao sam u ati­pičnoj porodici, to sam shvatio mnogo kasni­je, jer kada ste mladi, inertno zamišljate da su sve porodice poput vaše, i da više-manje svi imaju razumevanje i podršku. Onda shvatite da je porodična mirna luka veoma retka po­java. Nikada nismo imali ritam funkcionisanja poput drugih porodica. Stalno u pokretu, moj otac je pre podne bio na predavanjima na Fa­kultetu primenjenih umetnosti, a posle podne u svom ateljeu. Valjda sam od njega nasledio radnu disciplinu u umetničkom stvaralaštvu koju je, i danas duboko verujem, mnogo važni­je uspostaviti u umetničkom delovanju, nego u nekim praktičnim poslovima. U egzaktnim veštinama, uvek vam nešto i neko određuju rokove. U umetnosti, vi ste sami taj regula­tor. S druge strane, preko majke sam upoznao francusku književnost, a kasnije ću shvatiti da su mnogi francuski pisci 20. veka (Sartr, Klodel, Simon, Jursenar, Diras, Selin, Prust) u stvari uticali na moj oblik pripovedanja. Stica­jem takvih okolnosti, odrastao sam na otva­ranjima likovnih izložbi, u ateljeu mog oca, koji su često posećivali kolekcionari i drugi slikari, na Bijenalima u Veneciji, na ekskurzijama koje je u ime fakulteta, na kome je bio profesor i dekan, a kasnije ga zastupao i kao prorektor UUB-a, moj otac vodio po srpskim manasti­rima… Za mene je slikarstvo tada postala si­gurna luka za duhovni i estetski deo mog bića. Opet, drago mi je što sam birajući umetnost, ili dozvoljavajući joj da me izabere, odabrao dru­gačiju umetničku disciplinu. Nepovoljno je ba­viti se u umetnosti istom disciplinom kao vaš roditelj. Tu uvek ima upoređivanja, pakosnih komentara… Ali biće da su brutalne situacije i prizori, ispripovedani na sofisticiran, nežan, pa čak i melanholičan način, postali deo mog pripovedačkog aparata upravo zbog uticaja slikarstva Gradimira Petrovića na mene, nje­govog sina.

ZAŠTO DRAMATURGIJA KAO IZBOR?

Zbog dinamičnijeg oblika studiranja nego što bi to bilo na nekom klasičnijem fakultetu, filološkom ili filozofskom, kao i zbog ljubavi prema filmu, filmskoj naraciji i estetici. Tako sam tada mislio i… mislim i danas da nisam po­grešio. Stisnuo sam zube i izašao na prijemni na Fakultetu dramskih umetnosti sa scenari­jom za televizijsku dramu „Srce na brdu“. Tekst je bio direktno inspirisan svetom biciklizma, u kome sam proveo (i provodim) puno vremena, i izvesnim Vlastom, ginjolovskim tipom bi­všeg trkača/mehaničara/preživljavača, dakle personom koju sam poznavao i koja kao da je izašla iz italijanskog neo-realizma. Položio sam prijemni, dobio mnoge pohvale, televizija Novi Sad je u jednom momentu želela da snimi dramu po mom tekstu, nisam završio četvrti razred srednje škole u tom trenutku, i pre svih redovnih rokova sam primljen na studije. I tada sam kročio u jedan potpuno drugačiji svet. Svet u kome sam ostao. Studenti dramaturgije i njihovi profesori (a nekoliko godina kasnije i sam sam preuzeo ulogu profesora) su jedan poseban svet. Tada je FDU bila jedina škola sa takvom katedrom. Sada više nije, ali svejed­no, mi se uvek prepoznajemo i družimo kao da smo se oduvek družili. To je jedan pomalo zat­voreni zaverenički krug. To sam osećao i kao dramaturg u Ateljeu 212 i Narodnom pozorištu, kao profesor dramaturgije, kreativnog pisanja ili teorije drame.

KAKO POSTIZEŠ SVOJE CILJEVE?

Ne može se dati određen odgovor na to slože­no pitanje. Uostalom, pitanje je da li uopšte sebe možemo da ocenjujemo ili je delotvorni­je da neko drugi uradi. Ali, ako moram, onda biram jednu reč, biram: upornost. I to je neš­to čemu me je dobro naučio biciklizam, sport uopšte, ali i moji roditelji. Ukoliko ste talento­vani, to je talenat uporan u vama. Ne vi sami, vi lično, već nešto u vama. Umetnošću, odnos­no stalnim radom. Produktivni pisci imaju manje prilika da se okliznu i padnu u malodušnost, u spisateljsku blokadu u pre­ispitivanje smisla pisanja. Uvek radite, završavate jedan rukopis, ali se u vama rađa druga priča, nacrt novog romana, i tako u krug. Dokazati sebi da će sle­deći put biti bolje, da ste pron­ašli novi ugao… kada stalno radite, nemate vremena da ne radite.

KAKO BOJIŠ SVOJE JUNAKE U ROMANIMA?

Mislim da sam već kao student shvatio da je od biografije lika (sveobuhvatnosti karaktera u prošlosti, pre same fikcionalne radnje, linija njegovih motivacija…) mnogo važnija biologija lika. Ili fiziologija. Zamisliti ga od krvi i mesa, od znoja, od onih najtananijih tajni iz prošlo­sti koje ga sada, u radnji koju opisujete, čini takvim kakav jeste. Zaista pokreću, zaista od njega prave punokrvno biće. Jer, tek takvom literarnom junaku čitaoci zaista veruju. I veru­ju u njega. Evropska književnost je dugi niz vekova pisce ograničavala psihologijom, so­cijalnim bićem likova, njihovom filozofijom ili ideologijom. Ali jedinstveni momenti u natu­ralizmu su vremenom prevagnuli i mi sada ne možemo čitaoca ubediti samo filozofskim do­menom lika, već i njegovom čulnošću. A mož­da preterujem, možda ne bih ni znao da dru­gačije formiram likove od postupka kojim sam formirao Arsenija Martinovića u “Kući od soli”, na primer. Jer, i u meni se za prevlast bore čul­na i duhovna strana, meso i, hajde da kažem, duh.

DA LI SE DECA KROZ SPORT UČE TIMSKOM RADU, BORBENOSTI, HRABROSTI…

Ja sam se, recimo, naučio strpljenju. Bicikli­zam je takav sport. Voziti „punu pedalu“ na trkama, disati onom ispred vas za vrat, dok vama neko diše za vrat. Ili na treningu, voziti u „smeni“ – koloni biciklista, od kojih prvi gru­dima probija vetar i pravi zavetrinu drugom i trećem, koliko može, pa ga onda smenjuje drugi, i tako do kraja. Pa, ponovo iz početka. Strpljenju da se tek posle sat, sat i po treninga, nešto dešava što će taj trening definisati kao uspešan ili se ne dešava, kada se „noge ne ot­vore“. To je sport upornih i u njemu se rezultati osvajaju postepeno i polako, a ne brzinom, kao u drugim trkačkim veštinama. Kao otac, zah­valan sam košarci, koju trenira moj sin Ogn­jen, mislim da ga to formira u pravom muškom pravcu, na način na koji supruga i ja ne bismo sami, bez pomoći sporta, to mo­gli. Ali, naravno, ja govorim ovde više metafizički, kao zaljubljenik u amaterski, dobrovoljan sport. Ne govorim o profesionalnom sportu koji je, na žalost, kao i bilo koja druga ljudska aktivnost u liberal kapitalističkom svetu, veoma retko prilika za vitešku pobedu pravde i kvaliteta. No, to je neka druga priča…

KAKO SI SHVATIO ŠTA JE TVOJA STRAST KROZ PISANJE?

To se desi ili se ne desi. Ne pri­padam onima koji misle da pisac piše, jer „želi nešto da ispriča“. Pripadam onima koji tvrde da pisac piše, jer „ne može, a da ne ispriča tu priču“. To je otelotvorenje unutrašn­jeg nemira, pripovedačkog žara. Dakle, to je strastven pristup – ne dolazi po naređenju ili narudžbini, ali se i ne može zaustaviti kada jednom krene.

KNJIŽEVNA NAGRADA „LAZE KOSTIĆ“ ZA ROMAN „KUĆA OD SOLI“, U IZDANJU LAGUNE, TE JE IZNENADILA ILI JE BILA OČEKIVANA?

Svakako da me je prijatno iznenadila.

ŠTA ZA TEBE PREDSTAVLJAJU KNJIŽEVNE NAGRADE?

Ne mnogo toga. Ili ne u sredini u kojoj živimo i u kojoj se one dodeljuju iz potpuno neestetskih razloga. Nagrade i ja smo se proteklih godina uspešno mimoilazili, poput bivših ljubavnika koji se toliko dobro poznaju da više nemaju potrebu ni za trenutnim, reklo bi se, raspirivanjem starih strasti. Na početku karijere, dobio sam Oktobarsku nagradu grada Beograda i ona mi je u mnogo čemu pomogla, dala mi je vetar u leđa. Ali mi je u mnogo čemu i odmogla, stvorila je surevnjivost kod mnogih. Mislim da sam u proteklih dvadeset godina aktivnog objavljivanja i prisustva na književnoj sceni postao i svojevrsni rekorder šireg izbora za NIN-a (čak sedam puta). Ali često pomislim kako mi je bolje bez brojnih nagrada, jer se ne otupljuje moja kreativna oštrica.

TEMA MAJSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „KOJA JE TVOJA BOJA?“. MIOMIRE, KOJOM BOJOM BI SE PREDSTAVIO I OBOJIO SVET OKO SEBE, ILI GA VEĆ BOJIŠ?

Plava. Tamno plava. Nešto između marino plave i teget. Boja dubine, melanholije, ali i smirenja.