PIŠE: LJUBIŠA BORETOV
FOTO: PRIVATNA ARHIVA SANJE KERKEZ
Operska diva Sanja Kerkez članica je Narodnog pozorišta u Beogradu, gde ima status prvakinje opere. Školovala se kod najznačajnijih profesora pevanja na prostoru bivše Jugoslavije, ali je svoju sudbinu držala čvrsto u svojim rukama, gradeći karijeru hrabro i bez pristanka na zabrane i kolebanja. Nastupala je sa velikim uspehom u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji, Bugarskoj, Rumuniji, Makedoniji, Grčkoj, Hrvatskoj, Norveškoj, Japanu i Francuskoj. Ipak, Sanja Kerkez, sopran snažnog autentičnog glasa, nije završila sa listom želja u operi i sprema se da publici pokloni još dramskih uloga.
Studije ste započeli u Sarajevu kod Blanke Kurpijel, a završili u Beogradu u klasi profesorke Biserke Cvejić. Magistrirali ste kod profesorke Radmile Bakočević, a radili ste i sa Oliverom Miljaković.
Da, ovo sve što ste rekli je istina. Takav je bio moj put, što se tiče pevanja. Inače sam svirala harmoniku deset godina u nižoj i srednjoj muzičkoj školi. Zapravo, pevanje jeste bila moja prva ljubav, ali zbog mutacije nisam mogla ranije da počnem sa učenjem. Poslali su me na harmoniku, što sam zbilja volela, ali kada je pevanje postalo realnost, izbilo je u prvi plan i tamo je gde mu je mesto i dan-danas.
Debitovali ste u Sarajevu u Malom dimničaru, a u ’’La Boheme’’ ste pevali Mizetu. To je bilo već na prvoj godini studija. Potom ste, odmah po dolasku u Beograd, takođe dobili prve angažmane već tokom studiranja.
Odmah po dolasku na studije u Sarajevo, sa 19 godina, imala sam priliku da uđem u angažmane, pokažem ono šta znam, da se usavršavam. Jer, bez scene pevač ne može da funkcioniše i da se gradi kao umetnik. Sticajem okolnosti, moja profesorka, kod koje sam učila 2 godine, Blanka Danon, otišla je u penziju i ja sam došla u Beograd.
Mogu reći da me sve vreme prati srećna zvezda, jer sam odmah dobila angažman u beogradskoj operi, i to na svoju ruku, ne baš uz odobrenje profesorke Cvejić, koja je kao i svaki pedagog bila oprezna, želeći da se svaki njen student pokaže u najboljem svetlu. Ali, ja sam čovek koji sluša sebe, svoju intuiciju. Ja sam to malo, možda u tom momentu nekorektno, uradila prema njoj, ali vreme je pokazalo, vrlo korektno prema sebi.
Otišla sam kod Konstantina Vinavera. Bila sam mlada i veoma hrabra i rekla mu da sam čula da se sprema projekat za mlade umetnike i da želim da otpevam jednu ariju iz te predstave kako bih mu pokazala šta znam. To je bila Mocartova opera ’’Der Schauspieldirektor’’ (Direktor opere), koja se izvodila na maloj sceni Raša Plaović. On mi je rekao: ’’Pa, dobro, uđite u direkciju, tu imamo klavir, ja ću da vas otpratim, da vidim da li ste zadovoljavajući za nivo Narodnog pozorišta’’. Ja sam ušla, otpevala sam, i kada sam završila pevanje, on je ćutao. Moja prva pomisao bila je da je nezadovoljan, ali da je ipak dobro što sam došla, pa i ako nisam uspela, bar sam pokušala. Idemo dalje. On je, i dalje ćuteći, ustao iza klavira i rekao svojoj sekretarici da me ubaci na probe od sledećeg ponedeljka. I tako sam dobila prvi angažman.
Karijera u Beogradu je počela odmah nakon završene akademije. Prva uloga u Beogradu bila je ’’Slepi miš’’. Pevali ste Adele.
Uloga Adele me je zaista izbacila u orbitu operskog sveta u Srbiji. Tu su me primetili, počeli su da pristižu pozivi, imala sam angažman u pozorištima u Beogradu i Novom Sadu, i kada sada pogledam kalendar iz tog perioda, imala sam 12 do 15 predstava, što je mnogo za današnju produkciju u našoj zemlji, koja je toliko smanjena. Ja ne znam kako će se današnji studenti izboriti za svoje mesto.
Ali vama je uspelo u tome.
Zato što ja to zaista želim. Ja ni dan-danas, nakon toliko godina iskustva, blizu 30 godina, nisam prestala da maštam o stvarima koje do sada nisam ostvarila na sceni. I neću se smiriti dok ih ne ostvarim. Smatram da je sve što u životu želimo i ostvarivo, samo je potrebno imati veru u to i volju. Često nam volja ponestane kada nailazimo na prepreke, pa kažemo možda i nije trebalo da se desi. Ne. Sve što pomislimo i treba da nam se desi, samo je potreban veliki trud.
Sve se postiže radom, jer je talenat samo jedna od predispozicija da biste uopšte dobili šansu da se bavite određenim poslom i ostvarili se kao profesionalna ličnost. Od stanovišta čoveka prema samom sebi, zavisi i njegov uspeh i njegovo trajanje, pre svega. Pevanje je maratonski posao, u kome se računa tek dolazak na cilj, a put je dugačak i podrazumeva neprestano usavršavanje. Ja se često pitam kada će biti kraj mog učenja. Ali, ova profesija zahteva neprestalno školovanje, jer jedino tako možete održati kvalitet. Radeći na svakoj novoj ulozi, ja sam na novom zadatku i uvek se osećate kao učenik. Pevačka karijera nije toliko dugačka, pevač ne uspe da otpeva sve što bi želeo, jer ga neke stvari prosto odvedu na drugu stranu. Recimo, meni sada najviše traže Travijatu. Ja bih poželela i neke druge uloge, ali morate da odgovorite na ono što se od vas traži.
Travijatu dugo pevate Beogradu, od prošle sezone i u zagrebačkom HNK. Da li svako novo postavljanje predstave, iako je ista opera u pitanju, donosi nove izazove?
Da. Svako novo igranje je drugačije. Note su iste i pevanje je isto, ali svaka produkcija i novi tim, gde imate novog partnera i reditelja, koji donosi novu vrstu rediteljskog pogleda na taj libreto, na tu priču, donosi nove izazove, koji vam daju mogućnost da se gradite. Kada se nakon dugo godina rada na istoj ulozi osvrnete, možete da vidite svoj napredak, da malo uživate u svemu tome, ali ne mnogo, morate da se vratite radu, jer samo je rad ono što umetnika čini velikim.
A uživanje dođe nakon završenog rada kada stignu ovacije pubike. U Zagrebu sta ih zaista imali. Ne samo od publike, već i od kritike.
Da, da. Ma, to je stvarno bilo fenomenalno. Ja Travijatu radim u Beogradu od 2000. godine i bilo je tu i uspona i padova. Ta uloga je zahtevna dramaturški. Priča poznata, rađena je po Dami s kamelijama Aleksandra Dime, i filmovi su snimani. Međutim, Verdi je savršeno ukomponovao libreto sa muzikom, jer to su predivne melodije koje teraju suze u oči i dirnu publiku više od drame. Na primer, insenacija u Zagrebu, koju je radio maestralni reditelj Janoš Kica, postavljena je u današnje vreme i glavna tema su usamljenost i otuđenost, trka za novem, lažni prijatelji. Ceo treći čin se dešava u njenoj glavi, ja sam u crnom negližeu, a svi okolo su ofarbani u belo i pevaju kao utvare, a sve se dešava na rotaciji. I to je tehnički jako zahtevno i sve mora biti sinhronizovano da, na pirmer, kada peva Anine, ta rotacija prođe baš pored mene. I na kraju, Travijata na odlasku u smrt, po ovom čitanju libreta, odlučila je da ode i nestane u svetlosti. Na sceni su reflektori koji sijaju belo i ja sam morala da trčim ka njima, što je za mene predstavljalo i određeni fizički napor, jer sam morala da pazim da ga ne udarim. Ima izuzetnih efekata, recimo, gde ja držim cigaretu na sceni i gde je dim jako efektan u tamnoj scenografiji.
Jedna rediteljka u Bugarskoj je tražila da se kupam na sceni, u prvom činu, gde je ta arija E strano, ta scena je dugačka, traje 15 minuta, ali morate da odgovorite svim zahtevima.
Vaš suprug Ivan Tomašev, prvak Narodnog pozorišta, i vi često nastupate zajedno. Ali i gradite svoje samostalne karijere. U stvari, cela vaša porodica je umetnička, vaša ćerka studira glumu. Kako funkcioniše vaš brak?
Sa puno razumevanja. Ja, na primer, odem i nema me mesec dana. Nemam tu nikakvih pitanja, to je normalno. Isto tako kad on ode. Mi do pre par godina nikada nismo letovali zajedno, jer je odlazio na festivale, a ja sam išla na letovanje sa ćerkom i sa prijateljicama. Ali svaka profesija nosi nešto sa sobom. A naša ćerka je, iako odrasla u pozoištu, uvek govorila da ne želi da ima ništa sa tim i da je to njoj retro. Međutim, ona se spremala za političke nauke i bukvalno par meseci pred prijemni ispit nas je obavestila da hoće da ide na glumu. Mi smo je podržali.
Bavite se i pedagoškim radom.
Ja sam prosto bila, ne mogu reći naterana, to je gruba reč, ali bila sam u Makedoniji i jedna devojka iz Hora je tražila da radimo zajedno. Ja sam radeći sa njom shvatila da možda i mogu da prenesem svoje znanje. Nekako, kada ste na sceni, vi ste u svom svetu, ne bavite se nikakvom retorikom, i onda ste prinuđeni da sve te osećaje prenesete nekom drugom. Drugo, svi dolaze sa nekim svojim predznanjem, morate izdvojiti dobro od lošeg, Treba dobro fahirati ljude, jer loše fahiranje može dovesti do gubljenja vremena. Ja sam, oslanjajući se na svoj primer, naučila da svoje studente nikada ne uslovljavam ni sa čim, da im dozvolim da idu da uče i od drugih, jer ne možete čoveka držati u doživotnom statusu učenika. Ja sam uvek bila u lošim odnosima s mojim profesorima, jer sam smatrala da nema većeg uspeha od toga da vas učenik prevaziđe i da ide dalje. Kod nas je postavljeno da učenik nikada neće stići profesora i to je sve jako loše. Ja u pedagoškom radu primenjujem drugačiji pristup. Uvek savetujem svim mladim umetnicima, ne samo svojim studentima, da slušaju sebe i svoj instinkt. Prefesori budu, dođu i odu, prevaziđu se, a vi morate držati svoj život u svojim rukama.
Pored toga, radite i na sebi neprestano. Vežbate, učite. Vaši dani su jako zauzeti. Kako izgleda jedan dan Sanje Kerkez?
Ma, super izgleda, u 6 ustajem (smeh). Ali što se tiče studenata, dobro je da oni uglavnom žive u inostranstvu i časove im dajem na skajpu. Tako da sam pošteđena gubljenja vremena oko odlaska na predavanja. Ali, što se tiče ostalih aktivnosti tokom dana, iako sam velika spavalica, želim sve da postignem, pa zaista ustajem rano, jer želim i da vežbam da održim kondiciju, da neprestano radim na jezicima, da budem posvećena supruga i majka, da zadovoljim potrebe svoje porodice, ali i da budem posvećena sebi. Tako prvi deo dana uvek posvetim, kući, porodici, treningu, bavim se sportom, a popodne sam posvećena samo sebi i profesiji.
Iako ste ostvarili veliki broj uloga, vi želite još.
Ima još želja naravno. Evo, baš sada spremamo Normu, premijera će biti u junu. Režira čuveni reditelj Klaudio Del Monako. Norma nije išla 30 godina u Narodnom pozorištu. Ja pevam sve velike partije, ali Norma je zaista kruna u karijeri. Napolju, ovu ulogu ne peva puno pevačica uspešno, u pitanju je dramska uloga sa dosta kolorature i mora dugo da se radi. Ako želite da budete na nivou, bez šest meseci ne može da se postigne kvalitet.
Desi se da moram da radim predstavu i da se pripremim, ali ja to radim iz dana u dan. Evo, na primer, sada pevam Aidu, i ostavila sam Normu na desetak dana, ali čim prođe predstava, ja se odmah sutradan vraćam vežbama. Ja volim da sam u kontaktu sa svojim instrumentom, glasom, jer koliko god može da vas uzdigne kada mu posvetite dovoljno pažnje, toliko može da se naljuti na vas kada ga ostavite na par dana. Neki veliki pevači su govorili: Kada ne pevam jedan dan – čujem ja, kada ne pevam dva dana – čuje publika. Glas je naš instrument, i mora da bude utreniran. To je instrument unutar nas, zavisi od naših emocija i raspoloženja. Drugo, kako godine prolaze, morate biti sve spremniji, jer publika očekuje sve više od vas, iz godine u godinu. Ja nemam prava biti slabija od prethodne predstave. Mada sam živ čovek, svašta se dešava, ali vodim tu bitku sa samom sobom da danas budem bolja u odnosu na juče.
Ali ne dozvoljavate sebi ni da poletite. Izjavili ste jednom prilikom da svaki put kada ste zadovoljni sobom, stagnacija je sledeće što vas čeka.
To je tačno, to sam rekla iz sopstvenog iskustva, jer kada ste mladi i kada vas svi hvale, to je opasna zamka, zato što, dok vas tapšu po ramenu, vi pomislite da ste neko i nešto. A to nije tačno, jer se u našem poslu uspeh meri samo kada je dignuta zavesa. Kada se zavesa spusti, običan ste čovek koji mora da radi na sebi. To je ta zamka, a u mnogim umetnostima ljudi odu u alkohol i droge, jer ne mogu da podnesu pritisak. Ne mogu da odvoje sebe na sceni od svog svakodnevnog života. Tu je potrebno naći balans, a balans se postiže samo upornim radom.
Tema martovskog broja RYL magazina je ’’Od istine do slobode’’. Koje su vas istine odvele do slobode?
Istina je ljubav prema sebi. Ne u egoističnom smislu, već poštovanje sebe u svakom smislu. Na taj način, pokazujemo i koliko poštujemo svet oko sebe. A jedino tako možemo doći do prave istine, zbog čega smo baš ovde, na ovoj planeti i u ovom momentu; zašto nam je dat život. A kad to imamo, onda je sloboda prirodan sled svega.
