PIŠE: MIRJANA GLUŠAC
FOTO: IZ PRIVATNE ARHIVE
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM
Put sopstvene metamorfoze, promene unutrašnjeg čoveka, najteži je zadatak stavljen pred svakoga od nas. To je pitanje koje nam u isto vreme nameće strah od nepredvidive bitke i radost nade pred oslobođenjem okova starog čoveka. Čini se često da naše lično nezadovljstvo, strahove ili problem, prouzrokuju spoljašnji faktori, ljudi koji nas okružuju, kontekst u kome živimo, okolnosti koje su nam nametnute. Nije redak slučaj da se osećamo nemoćnim zbog toga i nesposobnim da se izvučemo iz problematične situacije, te padamo u stanje očajanja. Prvi korak ka shvatanju nužnosti promene našeg unutrašnjeg čoveka jeste prihvatanje odgovornosti za sebe.
Isključivo smo sami odgovorni za sebe i za to u kom pravcu ćemo se graditi ili degradirati. Neko bi postavio pitanje: “ Šta to nije u redu sa mnom i zbog čega ja moram da se menjam, a ne drugi ljudi i okolnosti?” Da bismo bili sposobni da promenimo okolnosti koje nas pritiskaju i ljude koji nas okružuju, nužno je prvo da promenimo sebe. Menjanje sebe iznutra, ili u pravoslavnoj teološkoj terminologiji “preumljenje”, zahteva na prvom mestu sagledavanje sebe u realnosti.
Potraga za ličnom srećom počinje menjanjem sebe, a ne menjanjem okolnosti. Tek uvidom u ograničenja koja sami sebi, često nepotrebno, namećemo i oslobađanjem od tereta koji je često rezultat sopstvenih predrasuda, otvaramo sopstvene vidike i neslućene mogućnosti u ovom životu, na ovoj planeti. Tada se perspektiva čini drugačijom i mnogo svetlijom. Međutim, za ličnu sreću je potrebno delati. Čekajući gotova rešenja, čovek životari u sopstvenoj čauri koja vremenom postaje sve tvrđa, sve dok mu konačno ne postane udobno u svom nedelanju i dok mu ne umre svaki san. Naravno, za svaku umiruću želju ili neostvaren san, obično krivimo druge. Ono što svako od nas može da uradi jeste prihvatanje sebe u realnom svetlu, sagledavanje svojih ograničavajućih nedostataka, ali i talenata koje nam je dao Bog i koje smo dužni da umnožimo. Moramo biti spremni da se menjamo kako bismo se vremenom preobrazili u leptira koji je spreman da poleti. Menjanje sebe je mukotrpan posao sa mnogo uspona i padova. Ali bez tog truda, rezultata ne može ni biti. Lična sreća nije nešto što se nekome daje, a nekome ne daje. Ona se nalazi u nama i naš zadatak je da je pronađemo, kreirajući je kroz sopstvene napore. U tom smislu, lična promena i preduzimanje konkretnih akcija kako bismo preobrazili svakodnevicu jeste nužnost i naša obaveza. Lepota života nam se otkriva ukoliko u svakoj situaciji vidimo novi izazov da se prilagođavamo, menjamo i razvijamo. Jednom rečju, da se usavršavamo. Gospod Hristos nas u svojoj čuvenoj Besedi na gori poziva: “Budite savršeni kao sto je savršen Otac vaš na nebesima”. Ljudima je nemoguće postići savršenstvo, ali samo htenje i želja za sopstvenim usavršavanjem čini nas mnogo zadovoljnijim i blagoslovenim ljudima. Upravo kroz tu inicijativu da poboljšamo prvo sebe, a potom i svet koji nas okružuje, mi dajemo vrednost svom postojanju. Tada stvari počinju da se odvijaju u našu korist, jer one su tu oko nas, u ovom prelepom svetu punom najrazličitijih mogućnosti. U tom smislu, život treba da nas raduje, napori da se ostvarimo kroz nebrojene mogućnosti treba da nas čine srećnim. Ostaje nam da korigujemo sebe svakodnevno, da ovladavamo novim veštinama, primamo nova znanja kako bismo proširili sopstvene vidike.
Metamorfoza je sastavni deo svakog bića i postojanja. Ona je imanentna svetu koji se i sam nalazi na putu neprestanog preobražaja. Ono što nas vodi i određuje naše unutrašnje biće, odrediće i čoveka u koga ćemo se peobraziti. Činjenica je da sve trpi promene, pa i mi. Da li ćemo se upodobljavati savršenom Bogu i ispuniti svakodnevicu zdravim trudom i radošću, ili ćemo se degradirati, zavisi isključivo od našeg opredeljenja. Opredeljenjem za lažne idole ovoga sveta, mi opet sebe vežemo za prolaznost i tada je naša sreća i radost življenja privremena i u svojoj suštini neistinita, te svene kao cvet kome prođe vreme. Upodobljavanjem prolaznosti, lažnim bogovima ili idolima ovoga sveta, ličnostima koje su popularizovane bez čvrstih temelja znanja i vrednosti, mi se saobražavamo njima, te zajedno sa njima vremenom i bledimo. Ne bledimo samo mi, bledi i savršeni lik Božji u nama, jer smo pozvani da se usavršavamo u meru rasta visine Hristove i to ovakvi kakvi jesmo. Zamka je u stavu da moramo da napustimo sebe i postanemo neko drugi, neko lažan, kopija nekoga ko nam se dopada. To je sunovrat naše ličnosti i stanje koje nas vodi u lično nezadovoljstvo i depresiju, pogotovo ukoliko nismo moćni da dosegnemo to što smo poželeli. Zašto izabrati okvire, ako možemo da rastemo neograničeno? Zašto birati zatvor umesto slobode? Konačno, zašto izabrati prazninu umesto ljubavi? Istinske, duboke, koja daje smisao našem življenju. Upravo ugrađujući svoju ljubav u trud oko sebe i bližnjih, a onda i u sve što nas okružuje, ostavljamo lični pečat, sopstveni trag u ovom postojanju, što je neprocenjivo i bezvremeno. Pozvani smo da rastemo u svojoj jedinstvenosti i neponovljivosti, baš takvi kakve nas je Bog stvorio, i po rečima Svetog Vladike Nikolaja, sve što tkamo da vezujemo koncima za Nebo. Ne preobražavati sebe u lažne idole današnjice, već se saobražavati savršenom Bogu. Tek tada možemo razviti najlepša krila leptira i leteti slobodno.