PIŠE: MARIJANA ĐORĐEVIĆ OBRADOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IGOR MAĐINCA
Pri pomisli na zagrljaj, prvo što mi pada na pamet jeste ljubavni zagrljaj. Onaj koji briše granice između dva tela i dva sveta. A zatim dolaze i svi drugi – prijateljski, bratski, oni slučajni na ulici, oni poslovni koji deluju spontano, oni poslednji, oni prvi, oni koji su nas sastavili i oni koji su nas razdvojili. Upamćeni ili utkani u sistem. Zagrljaji koji su me izgradili. I oni koje sam ja kreirala – kao kadar koji čekaš, pa ga pustiš da se desi, pa ga ne prekidaš, iako znaš da traje duže nego što bi trebalo.
S obzirom na to da sam u duši dokumentarista, terenista, volim da pitam, da opipam, da se približim, da posmatram iz daljine, da pustim da traje, tako i sa zagrljajima – puštam ih da traju.
Jer zagrljaj o nekome često otkriva više nego razgovor.
Tada se oseti sve. Bojimo li se nečega. Jesmo li brzopleti ili staloženi. Jesmo li produhovljeni ili dobro uvežbani. Dajemo li ili kalkulišemo. Jesmo li fleksibilni ili rigidni. Jesmo li tu ili smo nekud otišli. Jesmo li povezani sa sobom i, ako verujemo, sa nečim većim od sebe.
Zagrljaj ne laže. Ali reči umeju.
I onaj ko se kratko i nervozno grli kao da izbegava da sazna više. Kao da beži od informacija koje telo već ima, ali um još ne želi da obradi. A radoznalost je divna osobina. Ona mi je omogućila da ostanem mlada. Ne u smislu godina, nego impulsa. Još želim da dodirnem svet, ne samo da ga razumem.
I sad, dok ovo pišem u Parizu, između dva grada i dva ritma – Beograda koji mi je u kostima i Pariza koji me posmatra kao da o meni već zna sve – razmišljam gde su nestali zagrljaji.
Ne fizički. Njih još ima. Na aerodromima, u barovima, na sastancima gde se ljudi grle jer su tako naučeni. U Londonu sam gledala zagrljaje koji su trajali koliko i poslovno interesovanje. U Parizu su lepi, stilizovani, no često kao da nedostaje kap iskrenosti, neki mikropokret u kojem bi se duša stvarno približila.
Beograd je drugačiji. Tamo se zagrljaji dešavaju kao sudar. Kao sudbina. Sve je sabijeno u reči „Gde si, bre! Je l’ si živ?” i onda stisak kao da proverava jesi li stvaran. Možda zato što smo navikli na gubitke, pa kad nađemo, držimo. Možda zato što smo naučili da emocija ne mora da bude savršena da bi bila istinita. I sad stižem do pitanja koje me kopka više nego ma koje drugo.
Ima li zagrljaja bez dodira?
Jer ako je zagrljaj razmena prisutnosti, priznanja, nečega što nema ime, onda sam ih doživela mnogo i bez dodira. U pogledu koji se zadrži sekundu duže nego što je pristojno. U rečenici koja dođe tačno kad treba. U tišini koja ne traži objašnjenje. Možda je to nova vrsta zagrljaja. Ili možda najstarija.
Ali ne pristajem na svet bez pravih zagrljaja.
Ne pristajem na to da toplinu kože zamenimo notifikacijama, bliskost emodžijem, da dodir racionalizujemo kao izlišan.
Jer telo zna. Telo pamti. Telo traži. I nije to slabost. To je možda poslednji dokaz da smo živi.
Poznajem ljude koji se ne grle. Koji stoje na distanci, uredni, kontrolisani, precizni. Životi su im često besprekorni. Rečenice im savršeno složene. Ali u njihovim zagrljajima, ili njihovom odsustvu, postoji pukotina. Kao da život struji kroz njih, ali ih ne dotiče.
A ima i onih drugih. Nesavršenih. Glasnih. Pomalo haotičnih. Oni se grle kao da će se svet završiti za pet minuta. Kao da sutra neće svanuti. Kao da je svaki susret mali praznik opstanka.
Što se mene tiče, očigledno sam bliža drugoj grupi.
Možda zato što sam majmunče. Možda zato što sam odrasla na kaldrmi gde se ljudi gledaju u oči. Možda zato što vozim vespu i verujem da vetar ima pamćenje. A možda zato što sam putujući i živeći shvatila nešto jednostavno.
Zagrljaj nije gest. Zagrljaj je odluka.
Odluka da budeš tu. Odluka da ne pobegneš. Odluka da nekog pustiš da te doživi, bez montaže, bez režije, bez distance.
Ipak, ponekad boli. Jer svaki pravi zagrljaj sa sobom nosi rizik da ćeš osetiti više nego što si naumio. Da ćeš se otvoriti više nego što bi trebalo.
Ali ima li alternative?
Živeti život bez dodira, bez rizika, bez tog kratkog, intenzivnog trenutka u kojem se sve poklopi?
I sad, da ne pomislite da sam odlutala u metafiziku i da ovde promovišem New Age pokret zagrljaja, hajde da se prizemljimo. Tokom zagrljaja telo luči oksitocin, hormon povezivanja. Zvuči romantično, ali je u suštini hemijski trik prirode da nas natera da verujemo jedni drugima. Uz to pada kortizol, stres se smanjuje, srce usporava, disanje se produbljuje. Nervni sistemi se usklađuju kao dva stara muzičara koji su toliko toga prošli zajedno da bi sad svirali svako za sebe.
Sve je, dakle, konkretno. Merljivo. Krajnje nepoetično.
Zagrljaj je, između ostalog, i biohemijski dogovor.
Maleni, tihi dogovor dva organizma.
„Smiri se, bezbedno je.”
„Možeš da spustiš gard.”
„Nećeš umreti.”
Sad stižem do nezgodnog dela.
Ako nas tako sitna stvar, poput zagrljaja, može uravnotežiti, šta to govori o životu koji živimo dok se ne grlimo? Koliko smo daleko otišli od sopstvenog tela kad nam treba drugi čovek da nas podseti da smo živi?
Možda se i nismo izgubili. Možda smo prosto dali primat kontroli. Odveć smo precizni. Previše smo promišljeni. A zagrljaj je kvar u sistemu. Trenutak kad sve to stane. I kad se, bez bogzna koliko umovanja, setimo kako se zapravo živi.
I možda je zato pravi zagrljaj danas nedostižan. Ne zato što ga nema, nego zato što od nas zahteva da budemo stvarni. Jer naposletku, kad se računi svedu, kad se strategije i planovi privedu kraju, posete gradovi, postignu uspesi – ono što ostaje nisu reči koje smo izgovorili.
Ostaje način na koji smo nekog držali i način na koji je neko držao nas.
