OLUJA U DUŠI

PIŠE: MILICA PANTOVIĆ

Razmišljanje na ovu temu, u prvi mah, izazvalo je u meni smeh i strah. To govori o tome koliko sve ozbiljno shvatam, a kao šegačim se. Promena. Transformacija. Tranzicija. Oluja. U duši. U telu. Nimalo naivna stvar. Dešava se i meni, kao što sam sigurna i mnogim drugim zbunjenim i up­lašenim, tananim dušama oko mene.

Rastajanje sa ukorenjenim starim sopstvom, veštački stvorenim po modelu preuzimanja i kopiranja ustaljenih i opšteprihvaćenih obrazaca ponašanja i razmišljanja iz porodice, okruženja, medija (uopšte kolektivne svesti sa Balkana), koje su u tom jakom trojstu velikom kao Rusija izvršile veliki uticaj na „moje malo Ja“ nije nima­lo lagan čin. Naprotiv. Otpozdrav i odbacivanje nekadašnje sebe ili onoga što sam mislila da jes­am, sastoji se od dosta činova, raznolikih, bolnih, ali u isto vreme čudesnih.

Čudesno je kad čovek shvati da je robovao pozajmljenim predrasudama, komlikovao sebi život stalnim pretpostavkama i očekivanjima od drugih, tek dodatno ga sebi otežavao ukra­denim osudama koje je implementirao u svoju srž. I onda je nekim čudom shvatio. Da ništa nije onako kako izgleda. Da isključivost blokira i koči rast i razvoj samosvesti. Da je sve to tuđe, a ne njegovo. Da je krao, pozajmljivao. Da život ne treba uvek toliko ozbiljno shvatati, kamoli lično. Da se ne radi uvek o nama. Da nismo mi uvek i u svemu bitni.

Moja malenkost nesvesno je odvajkada im­plementirala u sebe sve to nečije i tuđe, ništa svoje. Čak sam tvrdoglavo i prkosno tvrdila kako je sve to baš moje – moji principi i stavovi, moja razmišljanja, moje odluke, moj život. Dugo sam negovala sopstveno slepilo, ne shvatajući nar­avno šta činim. Dozvolila sam da me satera u ćorsokak. Preplavilo me je u potpunosti i kada više nisam imala kud, desilo se to nešto. Poziv na buđenje, početak vraćanja vida. Nastupila je opšta konfuzija u duši i telu, terajući „novu ja u nastanku“ da kapitulira i prizna ipak prevlast one „nekadašnje pozajmljene ja“, koja je nastupala sa pozicije veštački spravljene sile i moći. Po prin­cipu, zavadi, pa vladaj. Staro izrnđalo sopstvo kao da je poručivalo: „Ostani onakva kakva jesi. Ka­kvu smo te navikli. Šta ti fali u staroj koži, do sada se nisi bunila. Kakve su to priče da ti nisi ti. O čemu ti uopšte, veliko dete, pričaš, znaš li? Ura­zumi se. “ Zamalo da me „stara ja“ zbuni. Zamalo da se predam i „urazumim“. Međutim…

Umesto kapitulacije, nerazumno dete u meni, „novo malo ja“, počelo je da pruža jak oružani ot­por, ne shvatajući tačno kakve će posledice to da izazove. Da se smejulji i sve manje pribojava. Jer sada zna da skoro ništa ne zna. I da je to skroz u redu. Ali i da je došlo vreme da polako doznaje, da se samootkriva. I da se pokoriti neće. Hrabrost je nadvladala zbunjenost. Čudesno, zar ne?

To malo pobedonosno čudo bacilo me je u po­tragu za autentičnošću svog bića. Preobražaj je počeo da se dešava intenzivno i nezaustavljivo, bojeći moju svakodnevnicu poslednjih godinu dana najrazličitijim bojama, cepajući iz dana u dan po jedno platno na štafelaju zivota, ne dajući mi mira. Terajući me da istražujem dalje i da se suočavam sve više. Nisam slikar, ali osećam kao da u svojim rukama držim paletu, dok po slikar­skom platnu nesnađeno i nestrpljivo mlataram kojekakvim izmešanim akrilnim bojama. Nema­jući pojma šta će na kraju od svog tog haosa da ispadne. Želim da verujem neka moja kreacija, samo mojih ruku delo – kreativna ja, smislenija, na nov način radosna i ispunjena. Češće neozbil­jna, jer mislim da je i sam život takav, pa da ga tako treba i shvatiti -neozbiljno. Koliko toliko odz­bunjena – malo zbunjenosti da zadržim –ž ivot je tako zanimljiviji. Više ljubavna nego pre – prema sebi samoj i svetu oko sebe.

Metamorfoza kroz koju prolazim ispreplete­na je raznim osećanjima – sitnom radošću kad napravim korak kojim se približavam istinski sebi, zbunjenošću i prekorom koji me muči kada shva­tim da se vraćam unazad, daleko od sebe. A onda se opet nasmejem –j er znam da sam krenula, da sam shvatila da je vreme da se zadremana pro­budim iz sna i trgnem – počnem da spoznajem lepotu od sebe i sveta oko sebe. Obujem nove cipele, udobnije, spremna za nove pohode.

Krenuvši u pohod, shvatila sam da je na tom putu sve moguće, a prepreke podrazumevajuće, čak potrebne. Da posle svake savladane prepreke, osetim spokoj, sve dok se ne pojavi nova, da opet ubaci sada već poznati nemir. I tako stalno. Korak napred, korak nazad, ali više napred, nego nazad. Junački nepokolebljivo ne odustajem. Privremeno se i oslobodim straha – tako što mu se zahvalim što me je setio da je vreme da pođem i da će uvek biti tu kad zatreba da me opet seti, kada se desi da zaboravim. Ne znam koliko će ovo putovanje traganja za dušom da traje, možda i čitav život. Postoje ljudi koji se ceo život traže i pronalaze, možda sam ja jedna od njih. I to je skroz u redu. Čari na ovom putešestviju već sada ima dosta. Uhvatim sebe da sam dosta puta prosto opijena nekim novim iskustvom kojem sam dopustila da se desi. Kada životu kažem – DA. Krajnja des­tinacija je svakako da možda, nekad, stignem do prave ogoljene JA. Slobodne, gole, radosne. Usklađene JA. Jaoj, fantastično zvuči. Na samu pomisao, osećam se jako dobro.

I tako, krenuvši u avanturu života, dopustivši sebi preobražaj, spontano sam se oslobodila predra­suda i raznoraznih pretpostavki. Velikim delom i očekivanja. Shvatila sam kolika sam konzerva bila, a što je još gore, u tadašnjoj koži i neznanju sam se dičila svojom „širinom i znanjem“. Niđe veze – što bi Crnogorci rekli. Evo, opet se smejem.

Razlika između ove dve Milice je ogromna. Više mi se sviđa ova nova – u stanju metamorfoze. Otvorenija je. Šira. Znatiželjnija. Spremna zaista da čuje i sasluša, pa tek onda izusti šta misli. Oči su joj na trenutke iskričavije nego ikada pre. Za nju ništa nije tabu. Počela je da čika život. Kada joj neko nešto novo ponudi/predloži – ili odmah kaže da, ili ako se koleba, zastane, pa razmisli (nekada je na prvu odgovarala sa ne, objašnjavajući to svoje ne sa uvek nekakvim ALI). Oslobodila se zakržljalih, opšteprihvaćenih stavova i uverenja koja je nesvesno decenijama prikupljala od dru­gih. E, sada je došlo vreme da pobedi sopstvene oluje i da se sebi vrati. Da vrati dete u sebi, da se seti ko je. Zato je jako srećna. Jer to sada zna, sasvim sigurno.

Ne znam kako sam o sebi počela da pišem u trećem licu, vratiću se sada u prvo. To je zato što sam se zbunila između dve Milice. Između stare kopije i novog originala. Sigurna sam da je svako od nas, pa tako i ja, u svojoj suštini original. Samo se neko svojim originalom bavi, neko ne. Najteže je krenuti. Kasnije se čovek okuraži.

Sve što sam pokušala da opišem do sada, sig­urno zvuči konfuzno i nekonkretno. Jer tako i jeste. Takav mi je period života naišao. Tako se osećam dok traje moj preobražaj. Iako se u meni i dalje prepliću dve Milice (stara, koja nije baš skroz iščezla, i nova, koja se još uvek nije udobno namestila tu gde treba da bude), sustina je os­tala ista, nepromenjena. Da volim da volim. Da me ljubav pokreće. Primećujem da je u poslednje vreme vidim na mestima i u stvarima na koje pre nisam toliko obraćala pažnju. U cveću na mojoj divljoj terasi. U beskućniku koji me je milujući pogledao. U svom pogledu koji sam mu toplo uz­vratila.

Za bolji vid (uvid) sam svakako zahvalna svojoj metamorfozi. Da se ona nije desila, ja bih vero­vatno potpuno obnevidela pored dva zdrava oka. Ovako, sa njom i uz nju, moj vid je postao tran­scendentalan, prevazilazi okvire.

Hvala joj i na podsećanju da treba da negujem svoje hobije i da ih nikad ne zanemarujem. Tre­balo bi da se uvek vraćamo onim stvarima koje nas čine živima – za mene su to izvedbe raz­noraznih predstava na pozorišnim daskama koje život znače. U stanju sam da predstavu koja me oduševi pogledam i po 4-5 puta.

Otkriću još jednu stvar na kojoj sam zahvalna. Baš u začetku preobražaja duše koji me strefio, počela sam i da pišem. Kroz pisanje sam se emo­tivno ispraznila i ono podjednako bitno – shvatila koliko se ekstatično osećam dok to radim. Razot­krila sam vešto skrivenu kreativnost u sebi, tako što mi se prosto desila, sledeći promene u sebi, shvativši da je pisanje jedan njihov deo.

Ovako se odigrava moj preobražaj, moje bolno, a opet čudesno putovanje na koje sam krenula. Ima nečeg u tom dvojstvu. Čini mi se da se baš na takvom putu duša istinski preispituje – bolno se rastaje sa prošlošću, nesigurno pozdravljajući ra­dosnu sadašnjost, znatiželjno iščekujući čudesnu budućnost.

Preporučujem svima putovanje kroz metamor­fozu. Svaki trzaj vredi, a lepota je, kao i uvek, u samom proputovanju i prevazilaženju prepreka – dok se nova iskustva rađaju.