RAJSKO OSTRVO – BALI

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ

Leto 2019. imalo je u sebi neku egzotiku i šarm, jer sam 12 dana provela u raju zvanom Bali. To je ostrvo u Indoneziji koje od 1960. opsedaju turisti sa svih strana sveta.

Zašto? Verujem da su različiti odgovori. Moj je što sam se okrenula putovanjima na Istok, mada Stevan Pešić u svojoj knjizi „Katmandu“ kaže da putujemo zbog šarenolikosti sveta, a da je Istok već u nama. Možda pravilno zbori. Po­sle Katmandua, uputila sam se u balinežansku avanturu. Sletevši iz Dohe u Denpasar, krenula je i moja priča EAT, PRAY, LOVE!

Ne znam ko nije gledao film sa prešarmantnom Džulijom Robets o njenim putešestvijima nakon razvoda braka – od Rima, preko Indije, do Balija – ispitujući zadovoljstvo u Italiji, duhovnost u Indiji i ravnotežu između zadovoljstva i božanskog na indonežanskom ostrvu Bali. U potrazi za sobm i svojom sudbinom, Džulija nas je vodila putevima svoje duše.

Eat, pray, love je više od filma. On je popularizo­vao Bali, proroke i unutrašnju lepotu junaka koji ga posete.

Ja sam bila najviše u potrazi za nekim sopstve­nim filmovima koje sam sama kreirala na putevi­ma koji su se otvarali sami od sebe. Život zaista može biti film, ne treba puno za to. Na svakom mestu na kojem sam se našla, imala sam potvr­du toga. Od raftinga na Ayung reci u džungli u ko­joj se nalaze bebe krokodili, do čišćenja u svetoj vodi Pura Tirta Empul u kojoj se čisti duša i telo, a karma dovodi u balans. U poslednjem bazenu pomislite želju i čemu se nadate i izađete druga­čiji i pročišćeni. Poseta najstarijem i najduhov­nijem hramu Lampuyang bila je očaravajuća, jer turisti od 5 sati ujutro stoje u redovima kako bi se slikali ispred „Rajskih vrata “. I njih sam overila. Probala sam najskuplju Luwack kafu koja se do­bija iz izmeta životinje i ljuljala se u džungli, sede­la u gnezdu… Sve što običan turista radi, uradila sam i ja. Gledala sam zalazak sunca na plažama La Plancha i La Brisa i okupana u Indijskom oke­anu shvatila da je sunce zaista daleko, a meni možda najlepše u svom padu i buđenju.

Stanovnici Balija su turizam izgradili na sopstve­nim potencijalima: drvetu (fenomenalni name­štaj od drveta i ratana), religiji (skulpture Buda su na svakom ćošku), magijskim verovanjima (hvatač snova ispleten u veličini točka, koji vam dok spavate hvata loše snove u mrežu), hramo­vima, pirinčanim poljima, džunglama, resortima, egzotici koja je opšte prisutna, kako na tlu, tako i u vazuhu, balinežanskoj masaži, ljubaznim i to­plim ljudima, zalasku sunca koje se posmatra na nivou spektakla. Čak sam prisustvovala venča­nju Kineza na plaži tokom sunčevog odlaska na počinak. Sve je čarobno i filmski ispričano.

Jedino što sam možda uradila drugačije od osta­lih turista jeste što sam našla seoskog proroka kako bih čula svoju sudbinu iz njegovih usta, zna­nja, magije, sna. Imala sam i prevodioca, vozača Alita, koji me je vozio po ostrvu od tačke A do tačke B. Šta je prorok rekao napisaću jednoga dana u svojoj knjizi. Do tada sakupljam sadržaj za nju. Pravila sam magiju gde god sam mogla i stigla. Pa odmor je, zar ne?

Bali – ostrvo Bogova, sunca, peska, palmi, koko­sa, pirinča, osmeha, nestvarne prirode, vulkana, plaža, podvodnog sveta, vodopada. Sve to je jed­na velika energija. Energija sveta koja se pome­šala na tako malom ostrvu – nije ni čudo što se vulkani bude dosta često.

Kada sam se vratila sa letovanja, poznanica koja je videla moju fotografiju napisala je: „Mia, pro­lepšala si se.“ Nisam joj odgovorila tada, ali evo to sada činim – prolepšao me je ISTOK – u dodiru sa Katmanduom i doživljenim Balijem ne možete ostati isti.