OSVAJANJE PROSTORA SLOBODE

PIŠE: ANIMA MUNDI

FOTOGRAFIJE: DUŠAN NOVAKOVIĆ

Ana Sofrenović, glumica vaspitavana između dve kulture (srpske i britanske), jednim korakom u Britaniji, drugim na Balkanu. Gde je magnetna sila jača, tu je i njen korak, tu je njeno biće. Što je umetnički izraz snažniji, time je snaga njenog duha nesalomiva. Ona je savremena umetnica,  nomad, koji kroz glumu, glas, zvuk, scenski pokret u okviru forme koju voli, ruši istu i slobodom izražavanja kreira svoj umetnički život i svet.

Glumica koja nas je osvojila u filmovima: “Ubistvo s predumišljajem”, “Tango je tužna misao koja se pleše”, “Bure baruta”, “Nebeska udica”, “The Vice”, “Dečaci iz ulice Marksa i Engelsa”, Ana Sofrenović je podjednako uspešna u pozorištu, na filmu, kao i u izvođenju džez i filmske muzike. Ona je oličenje stila, prefinjenost, lepote, elegancije.

Scena

Prostor po kome sam se uvek slobodno kretala, još od najranijeg detinjstva. Prostor sa koga sam uvek najbolje komunicirala i trpela najmanje nesporazuma. ph Dušan NovakovićProstor sa kojim sam rasla i razvijala se, i kao čovek, i kao umetnik, i uvek mu se vraćala kao mestu otkrivanja i istraživanja i sebe i drugih, a ne samo pukog prikazivanja i privlačenja pažnje. U ovom vremenu, scena se prelila u mnoge prostore, koji su do pre samo deceniju, ili malo više, bili strogo privatni. I to je jedna nova situacija koja je zadesila i nas i publiku. Svi smo sve u isto vreme. Sada ste i publika i scena u isto vreme. Ukoliko sedite u pozorištu, a u tašni vam je telefon na kome izveštavate preko društvenih mreža o samom toku predstave, ili sopstvenom utisku o tom iskustvu, tog trenutka više niste samo publika, već i izvođač na sopstvenoj sceni, koja teče paralelno. To izmeštanje prostora i vremena, i sve ambivalentnijeg odnosa javnog i privatnog, nešto je što, za mene kao umetnika, predstavlja ogroman izazov. Odgovore nemam, ali imam puno pitanja i vrlo jasnu svest o tome da živim u izuzetno uzbudljivom vremenu, koje inspiriše i zastrašuje istim intenzitetom.

Glas

Moj najveći dar. Moj najveći prostor otkrivanja onih najtananijih prostora, kako u sebi, tako i u drugima. Glas je nepregledan prostor, koji je relativno malo istražen. I imala sam tu sreću da se rodim sa izuzetno sposobnim instrumentom. Koji u sebi nosi mnogo boja, nijansi, karaktera, fleksibilnosti, razigranosti, i pokušala sam da mu nađem pravi prostor za razvijanje. Moj glas i potreba da ga dublje otkrijem i istražim, inspirisao me je da odem na vrlo udaljene delove planete i radim na njemu sa umetnicima, koji su ga otkrili i otkrivaju ga kroz svoj rad na najrazličitije načine. Otkrila sam muziku uzdaha, smeha, krika i zvukova, koje je ljudski glas u stanju da simulira, a koji zvuče kao da dolaze iz nekog drugog prostora ili dimenzije. Moć ljudskog glasa je nepregledna i za mene on i dalje predstavlja  najsavršeniji instrument, i jedan apsolutni eho ljudske duše u najlepšem smislu.

Gluma

Moje najveće interesovanje je ljudska priroda i ponašanje. Gluma mi je omogućila da istražim upravo mehanizme funkcionisanja različitih karaktera i likova. Ona je uvek bila samo jedna od mojih pasija i čini mi se kao da je u moj život ušla da  bi mi u jednom trenutku omogućila da se otklonim od sebe same i sagledam i sebe i svoj svet iz nekih drugih uglova. Jer kad probate da budete, razmišljate i dišete kao neko drugi, onda vam je vaše sopstvo izmešteno i imate tu predivnu priliku da ga sagledate sa izvesne distance. Gluma je u tome nenadmašna. Ja nisam neko ko u ovim godinama više ima toliko potrebe da se pretvara u neki drugi lik, sve više mi prija moj sopstveni, i sve više i bolje poznajem sebe, i nekako mi je mnogo snažnije kad određene stvari koje imam da kažem, govorim u svoje ime, a ne u ime nekog lika ili slično. To je proces koji prolazim kao umetnik već nekoliko godina.

Sve što tražiš, traži tebe. Da li još čekaš i tražiš tu svoju ulogu, koja će biti samo tvoja i samo za tebe?

Ne čekam više svoju ulogu. Mislim da je ultimativna uloga koju želim u životu dobro da odigram i učinim je što istinitijom, zapravo ja sama. Mi glumci često nemamo istančane identitete, što nam naravno olakšava ulazak u tuđu kožu i omogućava da, za neko određeno vreme, budemo neko drugi. Od trenutka kad sam počela da istražujem glas i sopstveni unutražnji svet, shvatila sam da u sebi imam izuzetno snažnu autentičnu ličnost, koju nije lako skloniti i napraviti od nje neki drugi lik ili karakter. To je bila cena mog puta. Tu lakoću neodređenog identiteta sam izgubila, ali sam dobila nešto drugo, za mene izuzetno vredno i suštinski bitno, a to je puna svest o sopstvenom postojanju i delovanju. Još mnogo imam da naučim, ali u tome i jeste čarolija svega.

Dusan Novakovic

Sve što radiš radiš sa jakim pečatom i potpisom, koji je nemerljivo vidljiv. Unutar te snažne ličnosti i nesvakidašnje lepote koju nosiš, kakva osoba se nalazi?

U sebi nosim kontradiktornost. S jedne strane, energičan i snažan temperament, a s druge strane, veliku ranjivost i osetljivost. I uvek se trudim da i jednoj i drugoj strani svoje ličnosti napravim prostor da se iskažu. Ja volim red i volim haos, ja volim ljude i volim samoću, ja volim buku i volim tišinu.

Šta treba da osetiš, ili vidiš, ili budeš inspirisana, kako bi planine pomerala?

Moram da osetim ogromnu potrebu za nekim ili nečim, oduševljenje, inspiraciju, zaljubljenost, opčinjenost i, pre svega, duboki, duboki smisao. Ceo život sam bila snažno instinktivna i trudila se, koliko god sam mogla, svoje instinkte da pratim,  ali nekad im se i beskrajno protivila, gonjena ogromnom željom da isteram ishod koji meni odgovara. Najveća greška je biti tvrdoglav spram onoga što vam sopstveni instinkti govore. Nikad me nisu prevarili i trebale su mi godine da shvatim da nisu od mene tražili da prestanem da sanjam, već samo da promenim putanju do istog. Ali kad god mi nije odgovaralo šta mi govore, ja bih ih prozivala strahovima i borila se protiv njih silovito. Ali trebalo je da naučim dosta gorkih lekcija da bih shvatila koliko sam se samo borila sa sopstvenim saveznikom u sebi, a ne neprijateljem. Moj temperament je intenzivan i voli kontru kao inspiraciju, ali često se dešavalo da me povuče na pogrešnu stranu, jer od silne potrebe da kontrira, napravi grešku u koracima.

photo Dušan Novaković

Žena, majka, kosmopolita, glumica, umetnica… šta bi još dodala?

Dodala bih i veliko dete… Koje je uvek u meni, koje se bori za svoj prostor. U njemu je moja kreativnost, moj osećaj za lepo, moje uzbuđenje prema životu i ljudima oko mene, sva ljubav koju imam za ovaj svet.

„Treba ići do kraja sveta i naći rosu u travi“ Branko Miljković – tema je januarskog izdanja RYL magazina. Koliko si puta ostvarila neostvarivo i pretvarala nemoguće u moguće? Koliko si puta bila čarobnica sopstvenog života?

Uvek sam se trudila da pratim svoju prirodu. Nekad mi moja sopstvena priroda nije dozvoljavala previše izbora, jer bi snažno me gurala u određenom pravcu. Pravila sam velike zaokrete u svom životu, prelazila velike distance tragajući za nečim što me je privlačilo i inspirisalo, i čini mi se da što sam starija, oni su sve promišljeniji i mudriji, ali i ređi, možda zato što sam sve bliža načinu života koji sam priželjkivala i slobodi koja ima visoku cenu, ali koja mi je neophodna poput vazduha…