JER JA TO MOGU

PIŠE: ANA PAVKOVIĆ
FOTOGRAFIJA: JOVANA DIMITRIJEVIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: ANTONIO PINA UNSPLASH.COM

“Kad jedno određeno stanje počne da vas muči, da postaje neizdržljivo, nemojte stajati u mjestu, jer bolje neće biti, još manje pomišlja­jte na bježanje natrag, jer se od toga pobjeći ne može. Da biste se spasli, idite naprijed, tjerajte do vrhunca, do apsurda. Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne ogadi. U tome je lijek. Pretjerati, znači isplivati na površinu, oslo­boditi se.

To važi za sve: za rad, za nerad, za poročne na­vike kojih se stidite a kojima robujete, za život čula, za muku duha.”

Ivo Andrić, “Znakovi pored puta”

Zbirka aforizama “Znakovi pored puta” bezbroj puta mi je pomogla tokom odrastanja. Pored ostalih, i ovaj izuzetan citat. U mojoj prirodi oduvek je bilo da se od teškoće sakrijem ili bežim, a nikako da idem napred i suočim se. Ovaj citat ni najmanje ne govori o apsolutnom prepuštanju grehu, već o suočavanju sa svojim strahovima, greškama, iluzijama, lošim navika­ma i slično. Da bi se suočio, moraš pre svega upoznati i najtamnije dubine svog bića. Tamo ćemo uvek sresti bar maleni deo sebe. Maleni, ali veoma važan deo.

Potisnuti strah zarad pravila, okoline, moral­nih i nametnutih zakona ili vere, isplivava u na­jlakšoj varijanti u obliku samoagresije i pasivne agresije. Opiranje neprijatnom doživljaju neće učiniti da on nestane. Nema rasta, ni men­talnog, ni duhovnog, dok se biće ne suoči sa samim sobom.

U radu sa ljudima, primećujem da što je osoba dublje potonula, glasnije će se smejati i odavati utisak spontane i zadovoljne individue. Da, na­jtužniji ljudi najlakše nas zasmeju, a najusaml­jeniji najlepše o ljubavi pišu i govore.

Spoljna slika sasvim je u redu okolini, ali kada pogledamo unutra nailazimo na duboko zatr­panu istinu. Puko koprcanje u tom blatu naše svesti kako bismo održali glavu što bliže površi­ni verovatno će nas odvesti tamo gde niko nika­da nepozvan ne sme otići. A odlaze mnogi… Do tog momenta, žive ograničeni okovima koje im je nametnulo vaspitanje, obrazovanje ili verska i kulturološka dogma.

Tek kada prestanemo da se grčevito borimo, mi plutamo. Plivanjem po sopstvenim dubinama dobijamo veoma važne uvide koje smo uporno izbegavali primiti. Saznanje da je život borba i da je pre svega težak, činjenica je koja nas treba voditi do pomirenja. Kada stvari postavimo tako, jasno je da su nam svima nesreće, trage­dije, gubici, neuspesi i velike tuge, zagarantova­ne još rođenjem, a da smo za sreću odgovorni sami. Svakodnevno iznova stvarati razloge za radost, jedini je put spasenja. U središtu našeg samoodgojenog mračnog dna postoji neravno­teža između HOĆU, ŽELIM I MORAM. Sumrak svesti nastupa onda kada sebe doživimo kao žrtvu, a ne kao ličnog heroja sa velikim moćima. Ma kako grubo zvučalo, uloga žrtve je ta koja nas vodi ka bolesti, na mentalnom ili fizičkom nivou. Nisu okolnosti te koje nas poraze, već naš stav u odnosu na njih. Trebamo shvatiti da je ovaj život kao škola i da rezultati zavise isključivo od uloženog truda. Tu nema koprcanja, nema varanja i lažnih radosti. Ne postoji pilula koja će nam otvoriti oči. Moramo sami progledati i pog­ledati ka unutra. Kada nas neka situacija iscrpi do iznemoglosti, pustimo se u sopstveno dno iz koga potom možemo ići samo gore. Lišeni tere­ta, prirodnim tokom stvari.

Moje: “HOĆU da živim svoj život iz snova, ŽELIM da osetim epsku ljubav, onakvu kakvu zas­lužujem, ali MORAM da udovoljim drugima, nji­hovim potrebama i zakonima” – odvelo bi me u suton života ili u teškim medikamentima kontro­lisanu osobu. Kada nemiran um predvodi neko biće, strah je taj vozač “naše kočije”. Bojim se osude, odbacivanja, bolesti, prolaznosti, neuspe­ha i mnogo toga drugog – stanja su koja božan­sko u nama pretvara u Nosferatu – biće tame.

Ako mu zaista pogledamo u oči, suočićemo se sa nečim nestvarnim, sa plodom našeg slabog uma. Znamo već da je njegovo vreme ograničeno do svitanja. Tako prolazan može nas baš lepo naučiti strpljenju. Nije on taj koji ima apsolutnu kontrolu, već sam to JA. Ona sam koja od sada MORAM stavlja u večnu službu ŽELIM i HOĆU. Jer ja to MOGU!

Kao što razbuđujuće proleće nastupa nakon duge i teške zime, isto tako je prolazno i mučno stanje uma kada dozvolimo sopstvenom sun­cu da osvetli čitavu našu dušu, pa svedočimo neograničenoj moći koju kao božanska bića po­sedujemo.

FOTO: MINGJUN LIU UNSPLASH.COM