BROJ TVOG ŠEŠIRA

PIŠE: JOVANKA KOZLOVAČKI DAMJANOV

wildsides.wordpress.com

wildsidefashion.wordpress.com

Godinama pišem blog, a imam i naloge na društvenim mrežama. Ja sam ona koja voli da osluškuje duh vremena. Nikada to silno pro­vedeno vreme na internetu nisam smatrala pro­traćenim, svašta sam zanimljivo tamo pronašla i saznala, ali nisam ga ni za cent unovčila. Sh­vatam mehanizme, ali nemam volju da pratim taj algoritam. Ono o čemu pišem nije baš zan­imljivo širokim narodnim masama, a nemam ni potrebu (niti komptencije) da delim savete kako bi trebalo da se živi, oblači, neguje, leči, ponaša, kako da se hrani… A primećujem da se ljudi sve više vrte u tom krugu, neko je nešto spoznao, ili tek dotakao, i onda to nudi, prodaje, preprodaje, preporučuje, a drugi to iščekuju nestrpljivo, jer im je, pretpostavljam, komfornije, brže, lakše, da se oslone na tuđe iskustvo, stavove, mišljenja i ukuse, nego na svoje. Eto, tako ja vidim da funk­cionišu stvari. (Lepota je u oku posmatrača?) Primećujem i da autentičnost i individualnost nisu visoko kotirane vrednosti, a iskustvo mi govori da oni koji su olako skloni da savetuju su obično najnesigurniji u tu svoju spoznaju. Bez ikakve pretenzije delim svoje impresije o lepim stvarima iz sveta oko mene i sveta daleko od mene. (Svet je tako zanimljivo mesto!) Ozarim se kada otkrijem one koji su u srčanoj potrazi za svojom suštinom, za svojim, u stalnoj promeni, bićem. One koji su, što bi šezdesetosmaši rekli, realni i zahtevaju nemoguće. Ne plaše se nepo­znatog, niti da smeste sebe usred nepoznatog i uče, upoznaju svet i sebe u tom svetu. A svet, realan i virtuelan, uprkos velikoj mogućnos­ti izbora, kao da teži uniformnosti, manje-više jedemo istu hranu, nosimo istu odeću, kačimo fotografije jedne iste šoljice kafe i istovetno na­pućenih usana na Instagramu, trošimo, trošimo, trošimo… I šta se tu može? Da čovek krene u rat protiv pet milijardi, ili koliko nas je već na ovoj planati, i izgine uludo? Ili da se dostojanstveno drži svog sistema vrednosti i brani ga do pos­lednjeg daha? Kao Ultimus Romanorum.

Ne pamtim šta sam označeno kao “limited edi­tion” kupila, posedovala (a jesam, samo se ne sećam), ali ljude iz te posebne kategorije (skoro) uvek umem da prepoznam. Znam i mnoge nalik inima, i mnogi od tih mnogih su savim u redu, i dobri, i dragi… Ne osuđujem, ne prosuđujem, ne posmatram sa visine, ali ako prijatelje i uzore biramo, ja biram one koji nisu kao svi drugi. To je nešto što sam (pored muzike, knjiga, filmova…) mogla zaista da biram u svom životu. Nisam tražila da budu moje ogledalo, neki su potpuno drugačiji od mene, a neki su mi veoma slični. Ima jedan ruski modni studio – “Your number”. Geslo im je da stvari treba da govore same za sebe i da traju, da ih nosimo bar pola života. Svaki model šešira koji prave ima svoj broj. Rade se ručno, tehnikom starih majstora, 3 do 4 nedelje, po na­rudžbi, tamo u tom malom ruskom ateljeu. Eto, šešir broj 322 bih volela da imam, ali su taj mo­del, verovatno, odavno prodali…

U decembru sam baš bila srećnica i šetala Mad­ridom. U gizdavoj Calle de Serrano, na jednom izlogu, ugledala sam ispisanu reč koja se retko piše i čuje: intropia! Unutrašnja utopija. Gracias Madrid, pronašla sam svoju omiljenu reč. (Ne mogu za svoju reč da izaberem neku koja se izgovora svake sekunde…)

A ako bih morala da nacrtam foto-robot nek­og ko zasigurno nije sa pokretne trake to bi bio lik Tilde Svinton. Osim što sjajno glumi i pažl­jivo bira filmove u kojima će da igra, iako javna ličnost u svetu terora večne mladosti, ne prikri­va svojih 58 godina. Ta talentovana, obrazova­na, buntovna i slobodna žena živi svoju složenu autentičnost i prefinjenu jednostavnost. Ne liči ni na koga, do na sebe.

Ovo ne znači da su ljudi koji su svoji prepoznat­ljivi već spoljašnjim izgledom. Mogu da budu, ali nije obavezno. Neki koje volim su takvi, npr. Harms, Majakovski, Dali, Lu Andreas Salome… A neki su sasvim tihi, zatomljeni, koji bi verovatno postali i nevidljivi da mogu i ostali tamo sami u svom svetu (Bela Hamvaš, Franc Kafka, Terens Malik, Anjes Varda…).

Mlada britanska umetnica, sa njujorškom adre­som, Šantel Martin, crnim i belim markerima, ispisuje po celom Njujorku reči: „Who are you”, „You are you” i „Are you you”, na najneverovat­nijim i najverovatnijim mestima. I na unutrašn­joj strani vrata svoje spavaće sobe, napisala je „Who are you“, kako bi to prvo ugledala kada ujutro otvori oči. Ne bi bilo loše da i drugi na svojim vratima to napišu…

U “De Profundisu” Oskar Vajld kaže: “Većina lju­di su neki drugi ljudi. Njihove misli su tuđe misli, njihovi životi podržavanja, strasti krivotvorene.”

Mada, ponekad ne bi bilo loše biti neko drugi. Neko drugi u odnosu na ono što jesi. Što si već tvrdoglavo dugo. Kada si se umorio i od samog sebe. Kada ti ceo život stane u jedan dan na­kon što si živeo hiljadu godina. Kada bi želeo da pokušaš da živiš drugačije, smelije… Ili da budeš neko drugi iz puke radoznalosti, zbog igre, da se i sam iznenadiš…

Jednom je moj omiljeni modni kreator Jodži Ja­mamoto rekao: „Kada ste nesigurni, odeća vam može pomoći da se sakrijete ili da promenite sebe. Ja vam preporučujem da postanete neko drugi.“ Mislim da shvatate da Jamamoto ne govori o napuštanju identiteta i autentičnosti.

Dešun Vang, 82-godišnji pozorišni i films­ki glumac iz Kine, sa 49 godina je ostavio sav dotašnji život i otišao u Peking da živi kao skit­nica, u pedesetoj je prvi put ušao u fitnes klub, sa 57 se vratio na scenu i stvorio svoj jedinst­veni umetnički program, a u 79. godini se prvi put okušao kao model na reviji visoke mode i prošetao besprekoran torzo. Dakle, nikada nije kasno da postavite sebi ona pitanja koja markerom uporno ispisuje Šantel Martin, ne morate da idete ni do proročišta u Delfima.

p.s. Jasno nam je da je najvredniji limited edi­tion “proizvod” – život?

FOTO: PIXABAY.COM