ŽIVOTI KOJI INSPIRIŠU

AUTOR: VESNA VUKAJLOVIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: UNSPLASH.COM

Ima neki šarmantni sfumato koji se formira iz­nad naših glava čim počnemo da razmišljamo o prošlim vremenima. T. S. Eliot je pisao o tra­diciji i čitajući njegove reči shvatate da nema avangarde niti pomaka ako niste svesni šta menjate, ako nemate svest o onome šta je pret­hodilo.

Ova vremena nas guraju surovom, neprirod­nom brzinom unapred. Internet je nova religija, sve saznamo za sekund, informacije plove kos­mosom i prosto ne znamo šta ćemo sa njima. A onda jedan sneg u aprilu pokaže da prirodna brzina i tok imaju drugu frekvenciju. Cvet će se pretvoriti u buduću jabuku za par meseci, ne može za sekundu. Sneg će se otopiti za par sati, ne može u sekundi. Nečiji život dug 60-70 godina će postati zanimljiv novim generacijama samo ako vreme dokaže da ima neku pouku ili ostavštinu značajnu za budućnost, ako u sebi ima zrno budućnosti.

O svemu tome razmišljam uvek kroz upozna­vanje neke umetničke tvorevine i pitam se šta se umetniku može učiniti kao važno i zanimlji­vo? Šta iz prošlosti gleda i zracima dopire do budućnosti?

Pripremajući se za razgovore o filmovima i knjigama u UK Parobrod, gde vodim tribine o ekranizacijama romana, mnogo vremena sam posvetila Živojinu Pavloviću i njegovoj sagi „Divlji vetar“. Toponim i izmišljena krajina, dolo­vi, reke, sela i mesta okupljaju izmaštane oso­be i životne priče. Sada u 2023. sin Živojina Pavlovića snimio je film zasnovan na nekoliko romana svog oca pod nazivom „Trag divljači“. Taj pogled u prošlost za ovog reditelja je značio i korak u budućnost. Debitantski film je stigao pred publiku prepun tema, misli i poruka veli­kog Žike Pavlovića.

Motivi lapota, tradicije, porodičnih odnosa i društvenih okolnosti, pre svega komunizma u prošlom veku daju sliku prošlosti koju gledamo danas, u budućnosti. Vidimo sve što živimo da­nas, sukobe generacija, nenaučeno iskustvo o sukobu mišljenja, o raskolu vrednosti… Nema sazrevanja, ima ponavljanja.

Onda u polumračnoj sobi pred spavanje uz­mem u ruke knjigu Stevana Kostića „Gospođa“ , čitam o biografiji Kriste Đorđević, nedovoljno poznate i intrigantne dame koja je obeležila mnoge društvene situacije u 20. veku. Bila je rođaka Savi Šumanoviću, kuma Milošu Crn­janskom, jedna je od osnivačica „Paviljona Cvi­jeta Zuzorić“. U kasnijem periodu, sustanarka sa Dobricom Ćosićem i čuvarka zlata Josipa Broza Tita.

Šta možemo reći, ima li budućnosti ako ne poznajemo dovoljno takve životne priče? Ako otkrijemo Kristinu biografiju kao zagubljenu dnevničku svesku ispod neke vitrine decenijama skrivane od očiju ljudi? Da li nas zanima ko je sa kim bio član nekih uglednih udruženja, kreirao sadržaje novinskih članaka, organizovao školovanja i druženja talentovanih mladih umetnika?

Šta možemo da znamo o sebi i svojoj deci, ako ne znamo dovoljno o precima i prošlom vremenu?

I opet nailazim na slično zapažanje. Opet ista misao traži svoj nastavak.

Sledeća tribina biće posvećena Kventinu Ta­rantinu i filmu „Bilo jednom u Holivudu“. Pored filma, tu je i roman koji Tarantino piše inspirisan događajima iz života Romana Polanskog. I on gleda u prošlost da bi u budućnosti dao svet­losni trag budućim generacijama! Pa kako to? Raščlaniti lica i događaje iz Holivuda 70-ih daje nauk i moderan osvrt na naš život danas.

Šta je tačno važno u toj potrebi da se obradi neka retro tema, biografija ili vremenski period koji je iza nas?

Zašto se vežemo za neku konkretnu umetničku tvorevinu ili događaj iz prošlih vremena?

Meni se čini da je tu potreba za identitetom i poznavanjem sebe samih. Da identifikacijom, prepričavanjem ili poistovećivanjem sa osoba­ma i događajima koji su iza nas, proveravamo svoje vrednosti i kriterijume. Kriterijume uspe­ha, hrabrosti, podviga, pada. Mi zapravo ni­kad nismo u stanju da prihvatimo neuspeh kao uspeh i lični pad kao dobar primer, već tražimo dokaze koji su i danas moderni, putokaz kako treba da nam bude u ovom životu.

Takva je moć filma i književnosti i svakog dela koje se reprodukuje, ponovo daje publici na uvid i analizu, postavlja u nove koordinate i nove okolnosti.

Sa radošću i zebnjom gledam i preporučujem film „Babylon“ upravo da bismo se sledeći put zapitali – Da li je ovo bilo nekada ili se dešava baš danas?