PIŠE: JOVANA ŽIVIĆ
Dijabetes sam dobila kao dete, bila sam vrlo uplašena pri prvom suočavanju sa ovim izazovom. Jedan period osnovne škole sam provela više u bolnici nego kod kuće ili u školi. Za malu devojčicu je to bio veliki šok, bila sam toliko ista kao i moje vršnjakinje, ali i toliko različita.
Adolescencija je za moju vrstu problema bila takođe težak period. Kada vaši hormoni „bujaju“, teško je uspostaviti balans, naći pravu meru za život.
Kroz glavu mi je prošlo mnogo misli. Najupečatljivija je da doživljavam najgoru noćnu moru, a danas kao odrasla, zahvalna sam na tom iskustvu. Puno sam učila svih pređašnjih godina. I danas svakog dana, trudim se da budem bolja nego juče. Zahvalna sam svima. Najviše roditeljima i lekarima koji nisu odustali od mene i koji su bili moja najjača podrška.
Kao tinejdžerka, insulinsku pumpu sam doživljavala kao nešto što bi mi remetilo život i izdvajalo me od vršnjaka. Danas sa njom živim i volela bih da apelujem na svakog ko se suočava sa ovim da svoje zdravlje i sve ono što ih drži jake i stabilne ne doživljaju kao „nesreću“. Medicina je napredovala, za sve nas je to veliki plus.
Od misli da je insulinska pumpa neka vrsta „obeležja“ do toga da je to lek. Proces razmišljanja je bio dug, ali on je ujedno bio i sazrevanje.
Pamtim mamine reči ohrabrenja da nije bitno šta nosimo na sebi, već u sebi. U toj misli leži sva lepota života.
Kada vratim vreme boravka u bolnici, sećam se sebe kao vrlo buntovne, odbijala sam terapiju. Prelomni trenutak su bile reči mog oca: „Svako je lep kada je mlad, ali ti meni trebaš živa. Ko te voli, voleće te baš takvu kakva jesi.“
Mnogo su mi značile očeve reči. Tek kasnije sam ih bila svesna i tek kasnije sam ih prihvatila kao svoje i tačne. Nešto se u meni prelomilo i od tada do današnjeg dana nisam pomislila da je dijabetes barijera.
Ono što je trebalo dalje je da naučim kako da živim sa dijabetesom, tj. kako moje telo funkcioniše. Kod dijabetesa tip 1 telo ne proizvodi insulin, vi morate biti, odnosno oponašati sopstveni pankreas. Morate naučiti kako vaše telo funkcioniše, kada vam je i koliko potrebno insulina, kako je kada ste bolesni, zaljubljeni, kada ne spavate dovoljno ili ste prosto samo u PMS-u.
To je donekle i jedan od razloga zašto sam nastavila da se edukujem u tom smeru, upisala sam Visoku medicinsku školu, smer nutricionista – dijetetičar, a pored toga nastavila sam i obrazovanje u smeru fitnesa i treninga.
Ja sam neko ko je prilično živog duha, volim život, adrenalin, sport, ljude, prirodu, to me pokreće.
Od malih nogu sam bila zaljubljenik u sport, morala sam mnogo grešaka da napravim i mnogo loših glikemija da preživim kako bih naučila. Ali sam naučila i još uvek učim, jer naše telo je složena celina koje, verujem, radi za nas ukoliko mu mi pomognemo.
Htela sam dosta puta da odustanem od sporta i treninga, ali mi nešto nije dalo mira.
Shvatila sam da moram da naučim da pomognem sama sebi i da mi niko ne može pomoći bolje nego što bih to ja uradila.
Znate, kada imate dijabetes, vi sa njim provodite 24 časa 365 dana u godini. On nikada ne spava, ni kada ste bolesni, ni kada ste umorni, ni kada ste zaljubljeni, ni kada ste u PMS-u, nikada. Nekada čak usled promene bioritma iz bilo kog razloga, treba promeniti i pristup dijabetesu, terapiji, ishrani.
Super je imati dobrog lekara, ali kada svi odu, vi ste ti koji držite konce i koji živite svoj život 24 h sa ili bez dijabetesa i jedino ste vi odgovorni za sebe i svoje stanje. Ne možete koristiti dijabetes kao izgovor nego treba uzeti život u svoje ruke.
Sada, kad razmišljam, ne znam da li je to zbog ljubavi ka sportu ili je dijabetes taj koji mi nije dao da odustanem. Verujem da ljudima koji imaju neku „poteškoću“ zapravo to daje veću snagu. U razgovoru sa psihologom na tu temu, govorili smo o teoriji da je to želja za dokazivanjem i pobedom i da – ima istine u tome. Mada, rekla bih da je to više želja za životom, da je to neka iskra koja nas pokreće.
I sada mogu slobodno da kažem da je moja sreća što sam dobila dijabetes jer je to formiralo moj životni put. Dijabetes me je osnažio i formirao kao osobu, naučio me je i uči da zastanem i usporim kada treba.
I da je sa dijabetesom zaista sve moguće, nekada jeste teže, ali je zaista moguće. Sve što sam poželela, ja sam i ostvarila.
