ODGOVORI SU U NAMA

PIŠE: CECA MARJANOVIĆ, PROFEISONANI ČITAČ VREMENSKIH LINIJA

Kao mala, često sam slušala od svoje majke i babe rečenicu “Život je borba”. Njih dve su verovale u istinitost ove rečenice, dok sam ja razmišljala da li je svrha te borbe bolji uspeh u školi, bolji uspeh u sportu ili postoji nešto treće.

Svi smo mi, u većoj ili manjoj meri, programirani za borbu i zato se najčešće u našem životu ništa ne dešava bez napora. Naša podsvest prihvata ovaj program i sami sebi otežavamo put do cilja.

Imala sam 35 godina kada sam se razbolela. Smršala sam, stalno bila umorna i pospana, nervozna.

Sećam se, kao juče da je bilo, kada su mi stigli rezultati krvne slike i kad sam saznala da bolujem od dijabetesa. Moj muž je sedeo pored mene i plakao. Zagrlila sam ga i rekla mu da je sad kasno za suze, ali nije kasno da donesemo nove odluke, napravimo nove korake u životu i iskoristimo trenutke života koji su ispred nas. Doktorku je ovaj naš razgovor najpre zbunio, pa se potom raznežila. Iz njene ordinacije sam se uputila ka bolnici jer sam morala da primim terapiju. Nekoliko dana sam tamo provela, ali se nisam uplašila. Bila sam pribrana. Nisam sve to doživela kao borbu, već mi je svest proradila jasno i glasno. Odavde polećem krilima u novi život. Kupila sam šarenu svesku i na koricama napisala „Moj novi život“.

U dnevniku sam napisala nekoliko stavki:

  1. Otvori svoj dar i daj, budi ono što voliš i što potiskuješ.
  2. Uživaj u svakom trenutku sa svojom porodicom i nikada posao kući ne donosi.
  3. Kaži uvek ono što osećaš i misliš.
  4. Voli i grli sebe, zahvali se svakog jutra Bogu.

 

Još uvek popunjavam svoj dnevnik. Svakog dana napišem nešto novo.

Svaka briga je prolazna, ona jednostavno predstavlja deo sveta promena. Život sagledavam iz perspektive posmatrača i volela bih da ostanem večni posmatrač. Odatle vidim bolje nego kad sam u centru dešavanja i lakše sagledavam zbog čega mi se nešto dešava. Šira slika daje i bolji uvid u smisao, čak i kada nismo u stanju odmah da ga sagledamo. To mi omogućava da lakše rešavam izazove i laganijim korakom koračam kroz život.

Ponekad izaberem neku situaciju i umesto da na nju verbalno odgovorim, ćutim i tražim prazninu u tišini kako bih postala svesna beskrajne sebe. Od nje zatražim odgovor na neko pitanje i potvrdu za određene odluke.

Kada čitam vremenske linije, volim da objasnim svojim klijentima zašto se to dešava, koje su njihove mogućnosti i smernice. Svi odgovori su u nama. Svako može da napravi mali korak u svom životu koji će da ga dovede do povoljnog rešenja. Dajem im širu sliku, objasnim zbog čega se nešto dešava, kakvo je iskustvo koje prolaze, pa i klijenti tako lakše prihvataju situaciju u kojoj se nalaze što im omogućava da smirenog uma lakše donesu odluke ili da se primire ako je to za njihovo dobro. Svesnost sveta u sebi i oko sebe skida teret i sa duše i sa cipela i čini da naši koraci budu laki baš kao oblaci.