PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Tamara Lopičić, odrasla je u porodici lekara, gde se ljubav prema medicini prenosila sa kolena na koleno, međutim, ona je ipak upisala i zavšila Filološki fakultet, odsek germanistika. Kao stipendista Fondacije Duško Radović, usavršavala se u Manjhajmu. Baka joj je bila Nemica i ljubav prema nemačkoj kulturi i jeziku negovala je kroz porodičnu tradiciju, a sada i kao profesor u Nemačkoj školi u Beogradu. U prosveti je od 1992. godine, izvela je generacije i generacije učenika koji su završavali osnovnu školu i Gimanziju na nemačkom jeziku. Pažljiva i osećajna, nekada vojnički stroga, prenosi na đake svoju ljubav prema obrazovanju, vrednosti koje ih utemeljuju na životnom putu da budu otvoreni, iskreni, ravnopravni, poverljivi.
Majka dva sina, slikara i budućeg politikologa, baka prvorođenog unuka, supruga i učiteljica đaka koje usmerava, zajedno sa njihovim roditeljima, na putu zvanom ŽIVOT.
RECITE NAM NEŠ- TO UKRATKO O ISTORIJATU NEMAČKE ŠKOLE U SRBIJI
Deutsche Schule Belgrad/Nemačka škola u Beogradu osnovana je 22. maja 1854. godine, a svoj procvat doživljava 1933. preseljenjem u novosazidanu zgradu, sadašnju Gimnaziju Sveti Sava. Početkom Drugog svetskog rata, školu je pohađalo čak 1.000 đaka, a nakon rata, škola je nastavila rad 1978. godine, pri ambasadi Nemačke. Prva nemačka matura organizovana je u proleće 2012. godine, tačno 71 godinu nakon poslednje mature.
Za vreme bombardovanja, škola je bila 6 meseci zatvorena. Posebno sam ponosna što je jedna mala grupa nas entuzijasta verovala u nastavak ove ustanove, i u septembru 1999. godine ponovo otvorila školu, iako su u to vreme još uvek bili poremećeni biletarelni odnosi između Nemačke i Srbije.
Trenutno školu pohađa 228 đaka, a DSB se sastoji od vrtića, predškolskog razreda, osnovne škole, kao i nižih i viših razreda gimnazije.
KAO PEDAGOGA, ŠTA VAS FASCINIRA U RADU SA DECOM I KOJE IM VREDNOSTI PRENOSITE KAO GLAVNE NA ŽIVOTNOM PUTU?
Iako sam na početku svoje profesorske karijere radila sa znatno starijom decom, sticajem okolnosti sam počela rad sa osnovcima. Nemajući na početku mnogo iskustva sa prvacima, shvatila sam da mi je do danas ostala najveća fascinacija opismenjivanja tih malih ljudi. Ono šta je za nas odrasle automatizam, za njih predstavlja čudo. Smatram privilegijom što sam svedok kako od neveštog držanja olovke ubrzo nastaju slova i tekstovi. Imajući sreću i čast da odrastem u izuzetno obrazova- noj porodici, već mi je jako rano data na put važnost opšteg obrazovanja i kulture. Upravo taj aspekt razvoja ličnosti forsiram i kod svojih đaka. Oni su na tom uzrastu potpuno otvoreni za najkompleksnije diskusije i rasprave o filozofskim temama. Od izuzetne važnost mi je razvijanje uzajamnog poverenja i poštovanja. Pokušavam da im usadim veru u sebe i svest o toma, da smo jaki ako smo zajedno. U tom cilju imamo i zajednički ugovor, predstavljen u vidu jednog kanapa. Ako svi zajedo vučemo, tada možemo sve i nepobedivi smo. Ugovor potpisujemo svi i svi snosimo konsekvence ukoliko ga neko prekrši. Deca sama predlažu sankcije u slučaju nepoštovanja i neprikosnoveno se toga drže.
DVADESET DVE GODINE STE U PROSVETI U OBRAZOVNOM SISTEMU NEMAČKE ŠKOLE, KOJI JE DRUGAČIJI OD SRPSKOG OBRAZOVNOG SISTEMA. KAKO I NA KOJI NAČIN USPEVATE DA PRIBLIŽITE I PRENESETE DECI U BEOGRADU SVEST O DRUGOJ KULTURI I JEZIKU?
Pošto sam i sama odrasla u mešovitoj familiji, uz majku Nemicu i oca Srbina, taj dualizam kultura, vere i običaja je bio svakodnevno prisutan u našoj kući. Smatrajući to jedino ispravnim načinom saživota među ljudima, nije bilo teško preneti takvo razmišljanje na moje učenike. Ali ipak, pored upoznavanja sa nemačkim kulturnim nasleđem, insistiram i na njihovoj autentičnosti i svesti o sopstvenom poreklu i nacionalnom identitetu. Većina naših učenika pohađa i nemački vrtić, tako da polaze u prvi razred sa solidnom jezičkom osnovom, koju u naredne četiri godine izgrađujemo i uobličavamo, tako da veliki broj dece stiče znanje nemačkog jezika na nivou maternjih govornika. Naravno, uz veoma žive kontakte sa nemačkim kulturnim ustanovama i redovnim ekskurzijama na nemačka govorna područja, deca dodatno stiču uvid u način života u Nemačkoj, dalje školovanje i kulturu.
NEMAČKA ŠKOLA SARAĐUJE SA OSNOVNOM ŠKOLOM „ANTON SKALA“, KOJU POHAĐAJU DECA SA POSEBNIM POTREBAMA. KAKO IZGLEDA OVA SARADNJA?
Taj projekat, kao većina veoma uspešnih poduhvata, nastao je slučajno. U razgovoru sa mojom decom u okviru predmeta etike, tema je bila različitosti. U tom kontekstu je neko spomenuo naše prve komšije, decu iz škole „ Anton Skala“. Na moje pitanje da li bi želeli da se upoznaju sa njima, svi su oduševljeno pristali. Tako je počeo moj dijalog sa direktorkom škole. Ubrzo smo pozvali njihove učenike na našu priredbu „ Ja imam talenat“, na kojoj su izveli nekoliko pesama. Njihovo oduševljenje mi je tada pokazalo i potvrdilo da treba nastaviti saradnju sa njima. Pozvani smo bili na letnju olimpijadu pod motom „Svet bajki“, gde je našem razredu dodeljena bajka „Petar Pan“! Početna skepsa je veoma brzo nestala i deca su uživala u zajedničkim igrama. Saradnja je nastavljena prikupljanjem školskog pribora, koji smo jesenas odneli i bili dočekani dirljivom priredbom, posebno spremljenom samo za nas. Ovo je jedan od najlepših primera prihvatanja različitosti, koju samo deca znaju da iskažu.
VAŠ OMILJENI CITAT SU REČI MEŠE SELIMOVIĆA „KADA SE OTKINEM OD SEBE NEODLUČNOG“, U KOJEM PRONALAZITE SNAGU ZA SUTRAŠNJI SAN. O ČEMU SANJATE I ŠTA VAM OVAJ CITAT LIČNO ZNAČI?
„Sve je moguće, sve je na dohvat ruke, samo se čovek ne sme predati. Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i svet više nije skučen ni pun pretnji.“ „Derviš i smrt“ Meša Selimović.
Svesna da su moji životni padovi, nezadovoljstva i neuspesi bili uglavnom vezani za neki podsvesni pesimizam i nesigurnost, čitajući „Derviš i smrt“, ukaže mi se taj citat poput otkrovenja i neke vrste ukaza. Shvativši koliko me je sputavala moja neodlučnost za naizgled nepremostive prepreke, počela sam sebi da sugerišem ovaj citat i osvestivši ga, počela su da se otvaraju najrazličitija vrata i nezadovoljstvo da jenjava pred veličinom sopstvenog unutrašnjeg JA. Jer, nezadovoljstvo je kao zver, nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača.
SA DECOM RADITE JOGU, TOKOM ČASA PRIMENJUJETE I NEKU VRSTU VAŠE MEDITACIJE „FANTASTIČNO PUTOVANJE“. KAKO DECA REAGUJU NA TE „NOVINE“, UKOLIKO IM RODITELJI NE PRAKTIKUJU JOGU ILI NEKU SPIRITUALNU TEHNIKU. KOLIKO TE TEHNIKE POMAŽU DECI DA BUDU PRISUTNA U TRENUTKU?
Lično se već više od 10 godina bavim jogom, i svesna koliko je meni pomogla, počela sam određene asane da primenjujem i sa decom. Vežbe su najviše unapredile njihovu koncentraciju i pomogle kod hiperaktivne dece da se fokusiraju i centriraju. Ta virtuelna putovanja ih na kratko vreme prenose na sunčane plaže, postaju putnici kroz vasionu, druže se sa kišnim oblacima i upoznaju sa snagom kristala, koje čuvaju šumski patuljci. Mentalno „ispiranje očiju i ušiju“ im pomaže da prepoznaju greške u diktatu ili nekoj drugoj vrsti pismenih zadataka, a „Anđeo čuvar“, grupni pozdrav, s kojim se opraštamo petkom, daje im sigurnost da smo vezani i jaki kao tim.
KOJE SPIRITUALNE TEHNIKE VAMA POMAŽU U POBOLJŠANJU KVALITETA ŽIVOTA I VAS SAMIH?
Kao što sam napomenula, bavim se jogom, kreativnom vizualizacijom i praktikujem molitve oprosta. Mišljenja sam da svaki čovek za sebe mora da isproba i pronađe tehniku koja njemu najviše odgovara. Stoga nema idealnog recepta za bekstvo od svakodnevnog stresa i problema. Nekada me jednostavna meditacija u prirodi uzdigne, drugi put je to razgovor sa srodnom dušom, koja je podjednako moćna spiritualna tehnika. Trudim se da ništa ne shvatam lično, da nemam predrasude, valjano koristim svoju reč i činim svaki dan najbolje što mogu. I kako je veliki nemački pisac Gete rekao: “Najbolji način da započneš dan je da bar nekome učiniš neku radost!“
TEMA NAŠEG JANUARSKOG BROJA JE „IZAZOV“, KAKO VI REAGUJETE NA IZAZOVE I KAKO POSTAVLJATE CILJEVE U ŽIVOTU?
Zar nije svaki čas, svaki dan, novi izazov? Mislim da je suština naći izazov i u najmanjim stvarima u životu. Isprobati novi recept, poneti neki ludi šešir, prevazići neki duboki strah, reći istinu, reći NE! Izazovi su za mene poput semena ili mlade sadnice. Ne očekujte ništa, ako ih samo bacite u zemlju i zaboravite. Ali ako ih svaki dan zalivate, negujete i gajite, nagradiće vas najlepšim bojama i cvetovima. Tako je i sa prijateljima! Negovanje prijateljstva, svoje porodice i očuvanje tih veoma važnih životnih načela su moj svakodnevni izazov. Jer, i ljudi su poput biljaka.
Naučila sam da sebi postavljam ciljeve umereno i bez preteranih neostvarljivih ambicija. U suprotnom je razočaranje mnogo veće. Kao prvo, radujem se svakom danu, a zatim zacrtam sebi cilj za baš taj dan. Tvrdoglava i uporna, kakva jesam, mislim da mi to do sada dosta dobro uspeva. Volim kad proradi onaj ženski inat: „Možeš ti to!!!“
Tada se upustim čak i u neke ludosti i u stanju sam da ne spavam, samo da tu ideju realizujem.
Naravno, ovde ne mogu a da ne spomenem svoju decu, koja su moja najveća inspiracija i ljubav u životu. Jedan od najvećih izazova je bilo saznanje da su odrasli i svako pošao svojim putem. Velika lekcija je bila naučiti kako da pustim. Ali kada ih pogledam mlade, lepe, uspešne i uvek tu za mene, znam da je i taj izazov uspešno prebrođen.
