PIŠE: IVANKA NOVAKOVIĆ
FOTOGRAFIJA: ANĐELA GROZDANIĆ
Tekst kojim sam na svom blogu zaključila prethodnu godinu ima naslov “U 2025. najviše me je odmorio rad”.
Paradoks unutar ovog naslova je na iznenađenje mnogih prava mera onoga što sam ja, što je mera moje duše.
Ja volim da radim. Za mene je rad stvaranje. A osnovna potreba ljudske duše je da stvara.
Živimo u svetu koji rad često obezvređuje, a još češće stavlja na listu stvari koje treba “prevazići” i naći načina da se “uživa u Instagram nametnutom životu” tako što se ispijaju kokteli na plaži. Nemam ništa protiv te slike, volim i ja koktele na plaži, ali ona nije realno održiva kao koncept života iz jednoj jednostavnog razloga – život bez stvaranja je život bez lične ekspresije, a manjak ekspresije vodi depresiji jer naše biće traži smisao i traži da se kroz taj smisao izrazi.
Gledajući društvene mreže ponekad deluje sramota da neko vredno i posvećeno radi.
Ono što mnogima sliku kontinuiranog života na plaži sa koktelom u ruci čini idealom kome treba težiti su 2 stvari:
- Ljudi najčešće rade poslove koji ih suštinski ne zanimaju i rade ih samo sa ciljem da “zarade platu”. Dakle, nemaju osećaj stvaranja.
- Ljudi ne razmišljaju o tome šta ih istinski zanima i raduje i kako da oko toga organizuju svoj život kroz ličnu ekspresiju i doprinos iz autentičnog osećaja svrhe.
Najveći deo svog života sam sebe sputavala da radim. Koren toga je u raznim ličnim iskustvima iz detinjstva i mladosti, nametnutim očekivanjima šta je “ženski” a šta nije, da li žena koja je majka treba ili ne treba da radi i koliko… Sputavajući sebe da radim u punom kapacitetu taj “višak” vremena i energije nisam davala sebi već porodici i deci. Dakle, opet nisam bila na pravom putu.
A moje biće je vrištalo.
Jer rad za mene nije “nametnuta aktivnost kojom zarađujem novac” već duboka potreba duše za izrazom i stvaranjem, ali i zov moje svrhe da pomažem ljudima u njihovom razvoju. Taj čep koji me je sputavo sam najzad odčepila u proleće prošle godine kada sam dala sebi dozvolu da se izrazim kroz sve što sam ikada želela i da počnem da radim u svom punom kapacitetu. Napravila sam dogovor sa sobom: spremna sam da radim dan i noć dok ne izrazim sve što želim iz sebe. Noću nemam veliki kapacitet (obično sam do 23h već uveliko u krevetu) pa ovaj deo pogodbe nisam baš ispunila, ali sam radila skoro svaki dan. Radila sam i skoro svaki vikend. Osim svog redovonog konsultantsko-trenerskog posla najviše sam pisala. Toliko toga je izlazilo iz mene…
Počela sam da pišem nedeljne tekstove koje sam slala na email adrese preko 3000 ljudi koji su se prijavili da ih čitaju. Iz tih tekstova upravo je u pripremi knjiga koja će biti kruna jednogodišnjeg posvećenog rada i moj poklon sebi za 50. rođendan. Moj rad je privukao nove korporativne klijente i otvorile su mi se nove prilike da delim ali i da učim. Moj rad je doveo do toga da osmislim i nove programe za individualnu publiku i da pomognem grupi od skoro 200 ljudi da se što bolje pripremi za nastupajuću godinu kako bi im ona bila bolja od svih prethodnih kroz program “90 DANA DO TVOJE NAJBOLJE GODINE IKADA”.
Moj rad je doveo do toga da pokrenem svoju online akademiju koju sada već koristi nekoliko velikih kompanija.
Moj rad je doveo i do toga da sebi i svojoj deci mogu da priuštim da putujemo na mesta koja nas inspirišu i da novac koji sam svojim radom zaradila ima jednu od najlepših svrha – razvoj i širenje svesti i lično duhovno unapređenje upoznavanjem novih kultura. Međutim, jednu stvar sam zapostavila – svoje fizičko stanje. Toliko sam se bila posvetila radu da sam potpuno zanemarila redovan trening i moje telo je odreagovalo 2 puta – oba puta kroz blokadu i kočenje.
I tu sam shvatila još jednu važnu stvar na putu života po meri moje duše – taj put treba da bude i po meri mog tela.
Kao i uvek, živimo u svetu polariteta kojima treba znati upravljati.
Jedan od najvažnijih polariteta svakog živog bića je polaritet duša – telo.
Kada preteramo na jednom polu polariteta trpi onaj drugi. I zato sam ovu godinu posvetila tome da se potrebe moje duše izbalansiraju sa potrebama mog tela.
Sa velikim višim ciljem: životom u harmoniji otkrivajući i praveći svoju ličnu “sliku” onoga što je mera mog BIĆA.
